Bilo je ovo baš dugo pi**nje uz Čarobni Vetar;) Sistem Komiks, Sfera, Vizard Komiks, Golkondin LMS, pa na kraju Golkondine knjige, nekako sam uspeo da uklopim i da do sada izguram sve što je na srpskom objavljeno o Nedu Elisu. Samo da još i potraje, jel’te. Otude sam odlučio da jednu recenziju u sklopu ove serije recenzija posvetim Magičnom Vetru, dugo i nisam, a odlučio sam se za jednu stariju priču, iz dva razloga: prvi, da bi popunio rupu u recenzijama; i drugi, važniji, zato što ima izvesni šmek misticizma i magije, ali i počiva na određenim (pogrešnim) istorijskim činjenicama.
Saut Pas Siti je jedan od milion takvih na Zapadu, koji su se tokom sredine i druge polovine XIX veka otvarali zahvaljujući ili prolasku železnice ili otkriću zlatne žile, da bi, kada bi se žila iscrpla, a železnica ne bila blizu, zatvarali i postajali ghost town-i. I dan danas ih ima na hiljade, i sam sam posetio nekolicinu, što i nije baš toliko uzbudljivo iskustvo, koliko možda nekom može da izgleda na prvi pogled. Ipak, ima nešto što Saut Pas odvaja od toliko drugih njemu sličnih, a to je gospođa imenom Ester Mekvig Moris.
Iako ova priča, kao što smo naveli, se događa 1870, borba za prava glasa žena počela je decenijama ranije, još krajem tridesetih godina XIX veka. 19. i 20. jula 1848. godine u gradu Seneka Fols (Njujork), održana je i prva konvencija za prava žena, koju je podržala i Libretijanska stranka. U narednim godinama, pored redovnog održavanja konvencija, osnivaće se brojne lige i udruženja koja će promovisati prava žena, ali će do velikog rascepa među njima doći kada se bude izglasavao 15-ti amandman na Ustav SAD. Naime, originalno taj amandman je trebao da izbriše restrikcije prava glasa prema rasi, boji kože ili polu, ali je ovo poslednje, pol, izbačen, a Frederik Daglas, inače veliki borac za prava kako crnaca, tako i žena, je morao da stane na jednu stranu: svoju, i da bivšim crnačim robovima da pravo glasa (mada, to je samo ostalo na papiru, američki crnci će se za svoja prava boriti još čitav vek!) Uglavnom, u tom trenutku, u Saut Pas, na konjima ujahuju Ned i Po.
Po će celu epizodu provesti, prema scenaristima, sa sudijom (tačno) Ester Mekvig Moris, borcem za prava žena (netačno). Kako smo i u zanimljivostima naveli, naša Ester je zaista žena za istoriju, ona je prva američka sudinica, žena koja je postavljena na tu funkciju do izbora, i to je istorijska činjenica. Na tu funkciju ju je postavio okružni tužilac Džon Kingman, mada ni to postavljenje nije prošlo bez problema. Naime, da bi postala sudija, Ester je morala da založi 500$, za šta je morala da se cima malo okolo i da “ubeđuje” ljude. Ipak, skupila je dovoljno para za prijavu i ona je potvrđena 14. februara 1870. godine. Iako je ona bila izabrana da kompletira term sudije Stilmana, drugi sudija, Bar, dao je ostavku iz protesta, jer je samo nekoliko meseci ranije Vajoming izglasao pravo glasa za žene, a njen izbor video kao produžetak te politike. Zanimljivo je da je prvo što je Morisova uradila je da je uhapsila upravo Stilmana, koji je odbio da joj preda listu slučajeva (docket list). Njeno istorijsko sudovanje viđeno je u listu Saut Pas Njuz vrlo pozitivno, što i ne treba da čudi, jer je njen sin Arči tamo bio urednik. S druge strane, drugi vajominški listovi nisu se baš pretrgli od izveštavanja i komentarsanja sudije Moris. Samo je Vajomig Tribjun iz Čejena preneo, bez komentara, izjavu državnog sekretara Vajominga Lija da dobri ljudi okruga Svitvoter nisu baš bili pri sebi prilikom njene nominacije.
Gospođa sudinica
Moris će kompletirati Stilmanov term 6. decembra, ali iako će želeti i sama da se kandiduje na izborima za sudiju, to joj neće uspeti. Ipak, s obzirom da je već samim postavljenjem na mesto sudije postala prva sudinica, to će Morisovoj tek otvoriti vrata u borbi za prava žena. Što će joj doći taman na vreme, jer će sam Saut Pas doživeti potpuni krah koliko već naredne, 1871. godine. Morisova će učestvovati na raznim konvencijama, biće izabrana potpresednica Nacionalne Američke Asocijacije za prva žena, a 1896. godine će biti delegat na kongresu Republikanske stranke, koji će izabrati Mekinlija za predsedničkog kandidata.
Na žalost, iako je ova žena zaista jedan od pionira, posle njene smrti, pre svega njen sin Arči, ali i drugi nesavesni likovi su počeli da šire lažne informacije o tome kako je gospođa Ester majka svih sufraškinja! Na takve izmišljotine, kao muve na govno, nalepili su se i scenaristi iz SBE, odnosno Đanfranko Manfredi. Istina, 2000. godine internet nije bio kao danas, ali ni knjige o Ester nisu bile kao nekad, tako da ako se želelo istražiti podrobnije, moglo se. Ali ne, zbog čega bi mi pisali o tamo nekom vlasniku saluna, koji samo iz njemu znanih razloga gura zakon o pravima žena? Dovoljna nam je i Ester. I par sendviča sa parizerom.
S druge strane, one mitološke, naš Magični Vetar, usred ove nedođije, nabasuje na grupu Cigana, od kojih jedan, Jurka, ima moć da kontroliše mačke. Što je dobrodošlo građanima Saut Pasa, koji su preplavljeni pacovima, koji beže u grad usled besomučnih eksplozija u obližnjim rudnicima. A ako se neko pita otkud, bre, Cigani, u ovoj nedođiji, ima Manfredi odgovor i za to, tu su da obrađuju metale:) Jer zna se, boljih stručnjaka od njih u metalurgiji nema. Na stranu ovo idijotsko objašnjenje otkud tu, još gore je odakle stižu. Ne znate? Naravno, tamo negde izdaleka, gde điniji vladaju, gde god. Uglavnom, sluge Moisara Osvajača, zakopanog u stenama neznanih zemalja, vladalaca ljudi-lavova s početka vremena i žednog osvete. Pišem ove reči, trepćem i ne verujem šta pišem…
Čovek-lav
Ipak, naš drugar gugl veli da je u jednoj nemačkoj pećini u Švapskim Jurama, 1939. godine otkrivena statua čoveka-lava, a starost joj je utvrđena na nekih 40 000 godina, što predstavlja najstariju figurinu ikad otkrivenu (može biti da je Moisar Osvajač na tragu nečega, hm?) Slična, samo manja figurina je pronađena u jednoj drugoj pećini u istoj oblasti, što ukazuje na to da su ljudi, pre svega šamani, iz nekog razloga koristili ove figurine u svojim obredima. Prvi takve vrste do sada da znamo!
Manfredi je šamane iz gornjeg Paleolita zamenio sa nekim tamo Ciganima rudarima, i opa, drevno božanstvo se vratilo među nas. Srećom, smrtno je, jer je munjina strela za njega kriptonit. O načinu kako Ned se razračunava sa Jurkom nećemo, što manje o tom sukobu, to bolje. To nije ni za Teksa ni za Zagora, koliko užasno je urađeno. I naravno, ako ste mislili da će loši momci da pobede, grdno ste se prevarili.
Kada sam iščitao ovu priču radi recenzije, ostao sam nem. Nem zbog plitkosti same priče, zbog kobajagi istorijskih podataka koji ne drže vodu, pre svega. Ništa ovde ne funkcioniše. Jedina svrha ove epizode je da upoznamo Ester, ali Manfredi nam ne čini uslugu, služeći se lažima i podmetanjima, ne čini uslugu ni samoj Ester. Jedine dve tačne stvari su da je ona bila sudija (zato i znamo da je 1870. godina), i da je sam grad pred kolapsom, jer žila presušuje. Sve ostalo, posebno uvođenje Cigana, te opis Ester kao Bog zna kakvog borca za prava žena je mućak samo takav. Ako nešto vredi, to je Ortizov crtež, i ništa više. Vizardovo izdanje, koje imam kući je za Bogu plakati, ali to je što je. Uglavnom, ova priča se čita jednom i nikad više.
