Formule za team up u načelu nisu veoma efektivne. Dva lika, uz prevazilaženje razlika između njih, uspevaju da spreče/unište velikog neprijatelja, ili se i kod negativaca dešava team up, pa se tako likovi bore protiv neprijatelja onog drugog. U najboljem slučaju, čitaoci su iz team upova mogli da izvuku interesantne karakterne crte svojih omiljenih likova koje dolaze do izražaja samo kada se uporede sa drugim omiljenim likovima. U najgorem, dobijali smo debilne tuče između više likova, i to je to.
Ni Bonelli nije neki izuzetak. Team upovi između Dylan Doga i Martina Mysterea su se završili pat pozicijom – prvi team up je bio zadovoljavajući, iako je zadao velike glavobolje proučavaocima prošlosti Dylana, a drugi je bio prosto... debilan. Martin se sreo i sa Mister Noom, i to je rezultiralo osrednjom pričicom, a Dylan je naleteo i na Ken Parkera, što takođe nije bilo posebno zadovoljavajuće. Barem nismo imali team up između Xabarasa i Orloffa...
Prvi team up Martina i Nathan Nevera manje više odstupa od ove formule. Naime, Martin koga srećemo u Nathanovoj budućnosti nije onaj koga znamo i volimo – u pitanju je robotska verzija MM-a koja, zahvaljujući biološkom kompjuteru Mister Jinxa, poseduje sećanja našeg Martija. Ništa čudno, kako smo videli u NN 76/77, i sam Mister Jinx je još uvek živ, a njegov kompjuter će igrati značajnu ulogu u ratu protiv Tehnodroida. S druge strane, postoji par naznaka i u regularnoj seriji MM-a da je Nathan Never u stvari budućnost Martina Mysterea – pogledajmo samo priču Time Travel Inc. Drugim rečima, Serra i Castelli su potrudili ne samo da naprave team up, već da bukvalno spoje dva narativna univerzuma, Nathanov i Martinov. Kod Dylana i Martina to nije bio slučaj, njihovi svetovi su praktično nespojivi, i pored povremenih preklapanja.
I to je veoma lepo, ali sama priča MM & NN: Il prigioniero del futuro nije ništa posebno. Junaci su sreću, imaju neprijatelja, pobeđuju ga, svi srećni, ciao tutti. Neka poruka? Osim standardne Serrine anti-tehnološke, ni traga. Neki dublji smisao? Ma kakvi. Baš zato, MM & NN #2: Il segreto di Altrove, odnosno Tajna baze Drugde, je iznenađenje. Naročito zato što ga je pisao Vincenzo Beretta, a ne Castelli i Serra (iako su navedeni kao co-plotteri, Castelli se ograničio na uvodnu i završnu sekvencu, a nije sigurno šta je, ako išta, radio Serra). Beretta se nije samo potrudio da još više integriše svet MM-a u svet NN-a preko Zone X, već nam je uputio i poruku. Malo zbrkanu, i ubio nas je u pojam morbidnošću, ali uputio je poruku ovim stripom. Imao je ideju za team up koja se ne bazira samo na susretu Martija i Nathana. Novi momenti, hvale vredni.
A za sve su krivi Medda, Serra i Vigna. Naime, banda sa Sardinije se, i pored ponekad bolesno detaljne razrade Nathanovog sveta, nikada nije potrudila da nam da njegovu mapu. Kako izgleda svet posle Velike Katastrofe iz 2024. pojma nemamo. Deo Amerike je preživeo, ok, deo Japana je tu, super, malko Južne Amerike, Venecija je pod vodom, i to je to. Ostatak? Ne zna se. Beretta se igra sa time. Šalje Martina da traži svoj grob u New Yorku koji je duboko pod vodom. Pokazuje nam Sidney koji je zaleđen i piramide usred džungle. I usred svega toga Martin nam saopštava da Zemlja, kakva je u Nathanovo doba, u stvari ne može da postoji. Naime, Velika Katastrofa nije mogla tako brzo da se smiri, a da načini toliku štetu (krajnje logično). Samim tim, neko je uticao na Zemlju i sačuvao čovečanstvo. A sve je to povezano sa bazom Drugde. I tako Beretta počinje priču sa totalnim potkopavanjem Nathanovog sveta. Mudar potez? Svakako je zadobio naš pažnju.
I sačuvao ju je kroz neverovatnih 240 strana ovog broja. Beretta uvodi magiju, elemente Zone X, tajna oružja iz Mua, lude kompjutere, monstrume iz paralelnih dimenzija i još sto čuda u ovu priču, i to mu solidno ide. Škripe dijalozi, ali mu ide. Tri lika, stvorena isključivo za ovu priču, Michelle Howard, Nicole Morrigan i Vivian Arliss su zato zanimljivija u konceptu nego u izvođenju. U pitanju su u neku ruku naslednice zlosrećne Magic Patrol, koje se bude u novom svetu, za koje nisu spremne, i koji apsolutno nije spreman za njih i njihove magijske moći. Beretta se trudi da nas veže za njih, i to mu relativno polazi za rukom, a naravno, kada se scenarista previše trudi da vam omili neki lik, znate koja je njegova krajnja sudbina. Dok ova nova Magic Patrol kao celina deluje malko over-the-top, njihova upotreba je efektivna, i pogađa na pravo mesto (scena sa Nathanom koji presrećan donosi Michellin magični štapić kao spas, samo da bi utvrdio da je ona umrla par sekundi pre toga – brutalno bolno), naročito u svetlu dva različita narativna tretmana koje dobijaju, kao i svi ostali likovi u ovoj priči.
Beretta je, naime, pribegao malom, ali genijalnom triku. Nije nam pružio razlike između glavnih likova samo na osnovu njihovog ponašanja. Cela priča se odvija kao flashback – čisteći fileove stare Agenzie Alfa (ova epizoda je izašla posle Sage Alfa i uništenja stare zgrade Alfe), Legs i Link nailaze na Martijev izvešatj o celoj avanturi, i počinju da ga čitaju. Onda tačno na polovini priče, na 120. strani, ulazi Nathan, i kaže im da nema potrebe da čitaju izveštaj, on će im ga prepričati. Otprilike u tom momentu, priča koja je do tada bila u klasičnom BVZM stilu – gomila misterija, humor, preeeeeviše Martijevih monologa, flashbackovi – priča odlazi bestraga, zapada u surovu akciju, melanholiju, morbidu, moralne dileme i sve skupa, standardan neverijanski bedak. Beretta nam na taj način ne priča samo o razlikama u likovima, već i o razlikama u pristupu naracije kod njih, kao i o razlici o pričama kroz koje prolaze. Tako u prvom delu imamo Nathana koji se komično nervira što, posle Atlantide, sada i Mu pokušava da se vrati iz prošlosti i uništi svet. A s druge strane, u drugom delu imamo introspektivnog Martina koji raspravlja o tome da li kao robot ima dušu. Nije ni čudo što u prvom delu imamo velike misterije, kako je Zemlja preživela i slično, a u drugom imamo depresivno otkriće da Drugde nije uspeo da spasi planetu, da je svih pedeset hiljada članova organizacije umrlo u snu. A imamo vala i neke veoma brutalne i deprimirajuće smrti. Interesantan trik, i veoma efektivan. Mada malo guši samu priču i njenu poentu.
Poenta. Pokušaj Drugde da spase Zemlju nije uspeo. Ali Zemlja ipak postoji, iako je to nemoguće. Kako? U momentu metastripovanja (gde mu mesto nije, ali hajde), Nathan i Legs razgovaraju kako su, sudeći po svemu, i oni i njihov svet samo produkt nečije mašte, nečije fantazije. Nathan smatra da su u pitanju duše ljudi iz Drugde, pedeset hiljada ljudi sa neverovatnom imaginacijom i fantazijom, koji sprečavaju da Zemlja bude uništena. I to pije vodu. Na samom početku, Chris Tower pokazuje našem Martiju i nama deo Drugde koji se zove Vrt Evolucije, posvećen evoluciji vrste, ali i pojedinca. Tu, ispod Crnog monolita, su na kraju pokopane tri članice nesrećne nove Magic Patrol, što nam govori da i one evoluiraju, i one postaju deo onih koji održavaju Zemlju živom, iako su praktično umrle nizašta. Malko nategnuto, i prilično ostavljeno čitaocu da sam zaključi, dok scenario gubi vreme na previše akcije u drugom delu, i previše dijaloga u prvom, ali poenta je tu, ako samo malo zagrebemo ispod površine (i veoma škripećih dijaloga). Sve propada, ali uz pomoć malo truda, i malo mašte, sve se može spasti. Za jedan team up, nije loše.
Ima i stvari gde se Beretta ne snalazi baš najbolje. Na primer, Nathanov skepticizam prema magiji. Odakle on dolazi? Nathan je oduvek bio čovek koji želi da veruje u stare mitove, jednoroge i slične stvari, pa zašto ne i u magiju? Naravno, živi u vremenu gde se magija i ne spominje, ali to je ipak premalo kao osnova za toliko jaku karakternu crtu. Dalje, tu je i stupidna pretpostavka da nijedna prokleta mapa nije preživela Veliku Katastrofu. Stara izdanja Tutto Martin Mysterea jesu, ali nijedna mapa nije? Ma hajte molim vas!
Na to treba dodati i na momente skandalozno loš Vercellijev crtež. Kada lica likova ne deluju nedorađeno, onda ne liče na sebe. Kada liče na sebe, deluju nedorađeno. To isto važi i za pozadine, tehniku, čudovišta... pa, za sve ostalo. Nije previše dobro izgledao ni u prvom MM & NN, ovde je još gore, ozbiljno narušava užitak čitanja stripa. Dajte mu da crta Brendona!
Na kraju, ova priča i pored užasne cifre od 50.000 mrtvih, ima mali tračak nade, ali to nije dovoljno. Tajna baze Drugde ostavlja gorak ukus u ustima, u pitanju je jedan veoma morbidan strip u kome dobre ideje propadaju, dobri ljudi ginu zbog gluposti, i po kome je, prema svemu sudeći, planeta Zemlja već dugo vremena mrtva, samo toga nije baš najsvesnija, batrga se, baš kao što je i Marti mrtav, ali životari u svom robotskom telu, pokušavajući da nađe neki smisao. Možda uspeva. Možda shvata, kao i mi kada pročitamo ovu priču, da je sve prolazno, ali da ipak treba uživati u njemu, i da je život važan sam po sebi, a da nije bitno da li je došao zbog mehaničkog tela, odnosno zbog nečije mašte, kada je Zemlja u pitanju.
A možda su svi jednostavni mrtvi, ali tvrdoglavo odbijaju da to shvate.
.GIF)
.jpg)
