To boldly go where no comic hero has gone before! Zaista, kome bi, osim Alfredu Kasteliju, ocu Martija Misterije, pala na pamet ideja da svojega junaka šalje na puteve kojima drugi junaci ređe (ili nikada) idu? Istini za volju, kao što je navedeno u zanimljivostima, nije Kasteli sam došao na ovu ideju, ona je već ranije bila dobro obrađena od strane daleko poznatijeg i proslavljenijeg pisca, velikoga Ričarda Metisona, čiju originalnu priču možete pronaći na gornjem linku. Štaviše, zanimljivo je i njihovo poređenje.
Plejboj, maj 1956. godine
Metisonova priča, premijerno objavljena u Plejboju.
Ilustrator nepoznat
Vicevi, sami po sebi, stari su koliko i sam ljudski rod. Najstariji do sada poznati zapis datiran je u 2300. godinu pre Hrista i u antički Sumer, gde je zabeležen i prvi fart joke ever: Nešto što se nije desilo od pamtiveka, mlada žena nije prdnula u krilu muža svojega! 400. godine pre Hrista imamo Aristofana, koji je naširoko priznat kao otac komedije, koji je uživao da kritkuje političare i aktuelne političke teme. Kad smo kod Grka, oni su prvi koji su i objavili zbirku viceva, njih 265 na broju (Filolegos) u kome se mogu naći vicevi pout: Idiot vide duboki bunar na svom imanju i upita da li je voda pitka. Njegov upravitelj mu reče da su njegovi roditelji pili sa tog bunara svojevremeno. “Mora da su imali dugačke vratove da bi pili iz tog dubokog bunara”, reče idiot.
Naravno, ovaj mali istorijski pregled nam ne daje odgovor ko izmišlja viceve, jer takav neko ni ne postoji, ali kao tema za obradu može itekako da prođe. Originalno, Metison se u svojoj kratkoj priči bavio, više ili manje uspešno (priču sam pročitao, ali neću ovde utiske ostavljati, da vam ne kvarim eventualni ugođaj, ako se odlučite da kliknete na link i odvojite desetak minuta) sa, SPOJLER!, čovekom koji izmišlja masne viceve.
Kasteli će tu priču uzeti kao predložak, i na sebi svojstven način poslati Martija, Javu i u ovom slučaju Ani, nesuđenu suprugu našega Vilbura, u divlju potragu po Las Vegasu i pustinja-ma Nevade, gde će jedva i izvući žive glave od ubistvenih viceva koje ispaljuje izvesno biodroidsko biće, simpatičnog imena: 2135. Ovo psihološko oružje, razvijeno najverovatnije na Atlantidi i/ili Muu (nije jasno gde i kada, jer je Java pre vremena izbirsao određene istorijske krugove), na bazi posthipnotičke sugestije, gde putem određenih poruka, ovog puta kroz viceve, se dolazi do određenog cilja, kada se aktiviraju određene reči. Nesrećni Vilbur je bio taj koji je, slučajno, posle milenijuma i milenujma mirovanja pokrenuo taj poslednji ciklus, a na voditelju Klipu Karsonu, kojega gleda vascela Amerika je da u udarnom terminu izrekne taj ubistveni kod. Srećom, u poslednjem trenutku, u akciji na kojoj bi pozavideo i sam Rambo, Marti, Java i Vilbur spasavaju svet od propasti otimajući viceve iz ruku Klipa Karsona!
Ovo je još jedna od neobičnih avantura Martija Misterije koja bi glat mogla da legne i u Zonu Iks, samo da je ona tada postojala. Iako je ideja blesava i nikome normalnom ne bi pala na pamet (pardon, skoro nikom) da se bavi, ona u sebi nosi neki šarm. Ipak, nažalost, ovo su osam-desete, i vreme Hladnog rata (videti viceve o Reganu i Rusima), i sve je viđeno crno-belo, pa su čak i vicevi morali da zabrazde u prizmu Atlantide i Mua, i da od baze u kojoj je obitavao 2135 baja ne ostane kamen na kamenu. Iako početno nisam bio zagrejan da recenziram uopšte ovu epizodu, počeo sam da se zabavljam skupljajući podatke po netu. Nažalost, upravo zbog samog završetka epizode, ostaće gorak ukus u ustima, i niže ocene za Kastelija.
O Henriju, odnosno Enriku Banjoliju, odavno je sve (loše) rečeno. I ovde, kao i bilo gde drugde, on je jednostavno užasan. Jedino što mi je bio interesanto da izdvojim, ali samo kao istorijski kuriozitet, su onih nekoliko panela računarski obrađenih. S obzirom da sam ja tada kući imao jedan C64, a u Tehničkoj školi lupao pesnicama po “tipkama” Pecom-a 64, ovi detalji privukoše mi pažnju, ako ne i čežnju:)))) Alesanrinijeva naslovna strana ispod proseka.
Sve u svemu, ovo je jedna od mnoštva Martijevih priča, koje su potencijalno imale šta da kažu, ali se nisu na kraju pokazale i kome će se retko ko, ako i iko, vraćati sa setom da ih iščitava nanovo. Jedno čitanje je više nego dovoljno.
