A zaista sam želeo da volim ovu priču! Toliko toga joj je, teorijski, išlo u prilog: sav taj stari dražesni saj-faj vajb (sa nimalno suptilnim, hajde da kažemo, omažiranjima, Kjubrikovom veličanstvenom delu Odiseji u svemiru) koji se prožima na skoro svih 200 strana stripa, naučnici i vladini agenti u zajedničkom poslu u pokušaju da se pretnja planetarnih razmera (koliko smo to puta već videli na filmovima, ali i u samom Martijevom serijalu?) otkloni, naravno, svako iz svojih pobuda… Ali, đavo leži u detaljima, i što se priča čita duže i više puta, ista se raspada u paramparčad.
Jadna planeta Zemlja. Od svih tih biliona, triliona planeta koje čuče i čame samo u našoj galaksiji Mlečni put (koekude sa onih 400 milijardi nama znanih galaksija u poznatoj nam Vaseljeni???), ovi nesrećni vanzemaljci navalili na našu Pale Blue Dot k’o lud na komad: te Tauta de Danan sa svojim heksagonima, te jajca bogova Istoka i Zapada, te Kundingasi sa svojim usisivačima pustinjskog peska… A sad van naše Galaksije dolaze likovi koji su umislili da su bogovi i polažu svoj mehanizam u zemlju k’o kvočka svoje jaje u gnezdo! Ova naša planeta je kao neka petrijeva posuda, svako malo neko vrši eksperimente nad nama.
Istina, četvrerac bez kormilara, scenaristi Meda, Sera i Vinja kao i crtač Bastanioni, koje smo poslednji put na serijalu videli u priči Besmrtna žena, odlučio se da se oprosti od Martija Misterije i pređe na novo čedo, Nejtana Nevera, sa ovom pričom, koja je objavljena pre giganta Tajna svetog Nikole, tako da heksagoni još nisu uvedeni u serijal, mada smo za Tuate de Danan i njihove mačeve, gralovi i ostala čuda itekako znali. Ali, druge stvari ovde more. Kao što smo u Zanimljivostima naveli, ljudska vrsta je nastala u Africi, na njenom istočnom rogu i na jugu, odakle smo stotinama miliona godina kasnije se izmigoljili i krenuli da osvajamo ostatak sveta. Sve smo mi to učili u III osnovne iz Poznavanja prirode i društva, ali očigledno da Banda sa Sardinije neki takav pandan u Italiji nije dobro pratila na svom času. Ako su već se pozivali na Kjubrikovu Odiseju, a jesu, koja i inače počinje sa Zorom čovečanstva u Africi pre 4 miliona godina (oni su pomerili na 3, zbog njih trojice, to je taj simbolizam), dovoljno je bilo da ostanu tu, a ne da vanzemaljsku kuglu metnu na ono što je danas Menhetn, gde ljudi neće stići do koliko juče, odnosno do pre nekoliko hiljada godina (Menhetn je za vreme poslednjeg glacijala bio duboko pod ledom, u Central parku i dalje stoji kamenje i stene koje je oblikovao led koji se lagano povlačio ka severu). Dakle, autori nisu mogli gore mesto za radnju da izaberu od samog Njujorka!
Nažalost, nije samo mesto radnje problem, problem su i vanzemaljci. Prema Bernardu, oni su tako moćni i napredni, smatraju sebe bogovskom rasom, da su se zaželeli da igraju Tvorca, te uz pomoć kojekavog sokoćala (ostavimo na stranu za trenutak gde je ista položena), počeli da utiču na razvoj ljudske vrste. Uz pomoć, kako Bernard veli, sigma talasa, nekad majmuni, a sad ljudi, počeše da grade oružja od kuke do motike pa sve do atomskog naoružanja koje je uništilo Atlantidu i Mu, pa opet Jovo nanovo (s obzirom da je ova priča izašla kad je SSSR već bio u samrtnom ropcu, strah od nukleranog uništenja tada je splasnuo u vaskolikom svetu jer je Hladni rat bio završen, na žalost po nas, ali i po pomenute Arape, neki drugi ratovi bili su na tapetu). Ono što Bernard a ni scenaristi ne objašnjavaju je kako da to sokoćalo utiče na ljude da budu destruktivni? Koliki je radijus te mašine? Kako se napaja? Kako radi? Zašto nije radila i koliko nije radila i zbog čega nije radila, očigledno milenijumima? Na sva ta i mnoga druga pitanja mi nemamo odgovor, ne, ona samo tako dole čuči, nju je pokrenula vibracija zbog rušenja zgrade i počela da izaziva halucinacije! Zar su halucinacije način da se menja volja ljudi i da se upravlja njima? Zar su halucinacijama primitivni ljudi krenuli da prave oruđa i oružja a ne da se daju u dreku i bežaniju? Nešto ovde žešće ne štima! I kao so na otvorenu ranu, ti svemoćni vanzemaljci, posle 3 miliona godina (dobro, neko će reći šta se buniš, dolaze iz druge galaksije, na primer iz patuljaste galaskije u Feniksu, koja se nalazi na 1.44 miliona svetlosnih godina od Zemlje, taman da signalu odavde do tamo i nazad treba nekih skoro 3 miliona godina;)) skapiraju da su naprvili grešku, pošalju sondu na Zemlju 1972. godine koja ubija dvojicu nedužnih ljudi i kidnapuje te programira treće za svoju polzu!!! Nije li malo prekomplikovano?
I to nije sve. Pored problema sa vanzemljcima i njihovom mašinom, imamo probleme i sa Zemljanima. Počnimo od Nila (množina). Ko zna koji put se upoznajemo sa nekim Martijevim kolegama za koje nikad nismo čuli ni pre, niti ćemo čuti kasnije. Samo za potrebe ove priče saznajemo da je Marti bio dobar sa starijim profesorom Nilom, a da je posle nesreće bio poočim malom Bernardu. How yes no. Pored ovog prilično šabanskog uvoda glavnog junaka, imamo ponavljanje situacije iz Rušilačkog uma, gde ponovo vidimo i generale i civile u jednoj sobi da zajedno otklanjaju pretnju (tamo su bili skeneri, ovde pomahnitala vanzemaljska mašina). I kao i u prethodnom slučaju, i ovde neko ima skrivene motive. Ako je to u prvom slučaju bio Vorner sa parama, sada je to američka vojska koja želi da se dokopa nečega što niko ne razume šta je tačno i da, a šta bi drugo, pretvori u smrtonosno oružje. Nije da ću da branim američku vojsku, kad mi onako sporadično iskoči slika Kertisa Lemeja ispred očiju samo se naježim, ali prikazivanje svih američkih generala u ovim crno-belim tonovima je zamarajuće. Pogotovo kad dolazi od potomaka onih čiji su očevi i dede osvajali Etiopije, Tripolitanije, Albanije, Grčke, Crne Gore, Dalmacije…
Zaista, na kraju nemam ničim da pohvalim ovaj prvi Martijev bis. Meni je on bio izuzetno zanimljiv kada sam ga prvi put čitao u originalu, ali to je bilo jako davno i kad nisam mnogo brinuo oko kontinuiteta serijala. Čak i kad je Libelus objavio prevod, posle toliko godina, na prvo domaće čitanje bio mi je simpatičan. Ali, kada sam ga sada dohvatio i počeo lagano da iščitavam reč po reč, stranu po stranu u svrhu recenzije, ostao sam šokiran koliko je sam scenario loše pripremljen, a ni Bastanioni me nije naročito oduševio na nekim mestima. Svejdeno, ostaje žal što se ova četvorka više nikad nije pojavila na Martijevom serijalu, ali nam je dala dosta zadovoljstva u Nejtanu Neveru. Za sve što je Banda sa Sardinije uradila, veliko hvala!
