100!
Kada sam pre skoro dve godine, prilikom planiranja receznija koje ću da radim, kada i u kom broju, skapirao da kad ih sve posvršavam dolazim do fascinantne brojke 95. Onda sam tu listu dopunio do 105, a za jubilarac nije bilo dileme, biće to moj omiljeni gigant, jedna od mojih najomiljenijih Martijevih priča, jedna od ponajboljih (za koju sam imao samo jednu zamerku) ikada: Crveni kralj!
Auh. Očigledno je da ovaj gigant baš dugo nisam uzeo u ruke, jer bih većma potražio neku drugu priču za recezniranje. Ali, tu smo gde smo. Očigledno je i da se moj ukus prema stripu promenio, i da njemu prilazim mnogo kritičnije i da me je danas daleko teže dovesti do ushićenja nego nekada ranije. Pa da vidimo je li Rekanjo baš toliko fulao.
Martijevi giganti, gotovo svi odreda, služili su, a to je i ovde slučaj, za zatvaranje nekih davno započetih priča. U našem slučaju reč je o hibridima, poput mutatntskog delfina Peti kojeg smo sreli u MM LMS 79/81 Pesmi sirena. I Rekanjo počinje hrabro, sa drugom Atlantidom, Oduarpinom, onom od pre 75 000 godina, gde vidimo kako eksperimentisanje sa tehnologijom koju ne poznaješ dovodi do nezamislive katastrofe i uništenja kompletnog kontinenta, a sam eksperiment - novo vrsta nadčoveka/božanstva ne možeš da kontrolišeš uopšte jer neprestano evoluira.
Međutim, iznenada, bez ikakvog razloga, Rekanjo odlučuje da je vreme da u priču ubaci jedan pomalo uvrnuti specijal (a koji pa nije) koji je Dnevnik objavio pod nazivom Nova Atlantida (ZS SP # 14), ali i 7 i 8 svesku Priča iz baze Drugde! Kad ima nek’ kipti! I tu je najveći problem ovog giganta a na koji otpada veći broj strana. Rekanjo se trudi da poveže Prospera iz Specijala sa Možisom iz Zaljubljenog Orlanda (mada mu skidam kapu na igri reči dama An Žen i Anželika, odlično odrađeno), Mirandu sa Neftis, Roanok sa mestom bitke između Atlantide i Mua… Sve je to jako nategnuto i tanko.
A Marti Misterija? On je ovde sporedan, ne igra nikakvu ulogu, jedva da je i posmatrač kada dođemo do velikog finala. Sveden je na ulogu turističkog vodiča koji k tome još i dobija batine što se meša u svoj posao. Java je prošao još gore. Naš neandertalac se pojavljuje samo u par scena i njegov doprinos je taj što je bez Martijevog znanja poneo murčadnu uz čiju pomoć će sad Miranda moći da se suoči sa Crvenim kraljem.
Ah, da. Crveni kralj. Rekoh na početku da sam i prilikom prvog iščitavanja imao jednu primedbu, a to je sama završnica. Rekanjo uspeva to build up expectations na n-ti stepen, svi mi čitaoci, zajedno sa protagonistima do samog kraja nagađamo šta je to Crveni kralj. Jer, znamo da on neprestano evoluira. Ali, kada je sve na maksimumu, kada Miranda ulazi u kapsulu gde je ovaj bio zatočen tokom milenija, ona nalazi: NIŠTA!!! Nicht! Zero! Zilch! I još pride veli kako je kapsula prazna jako dugo vremena (ne znam koje je izotope koristila za proračun, ali ipak je ona anđeo 2.0, pa ajde da joj verujemo na reč). To Rekanju nisam mogao da oprostim ni 2006. godine, kada sam prvi put pročitao ovaj gigant, a tek sada… Na pitanje na jednom italijanskom forumu zašto je napisao ovakav završetak, on je odgovorio, parafraziram, da je oduvek imao na umu, da ne prikaže Crvenog kralja uopšte, jer koje god rešenje da ponudi na kraju ne bi bilo dovoljno dobro. Zaista divan scnaristički trik. Fak jea!
Ipak, nije baš ni sve tako crno kako može neko da posmisli. Rekanjo je uspeo u nameri da zatvori priču sa Prosperom i Mirandom (povezujući je sa Elohimima iz SR #244/246 Lokijeva osveta), dobili smo martijevsko rešenje problema nestalih kolonista sa Roanoka, imali smo divan izlet na staru Atlantidu i upoznali Oduarpu ne kao ludog naučnika, već naprotiv kao i divne reference na Zaljubljenog i Besnog Orlanda (Astolfovo putovanje na Mesec mi se i dan danas dojmi!) Da sam ovu recenziju pisao u vreme prvog, drugog, pa i desetog čitanja, sevale bi desetke samo tako, bez obzira na svršetak. Ali, gotovo dve decenije su prošle, i kada sam seo da čitam ponovo ovaj gigant zarad recenzije, bio sam prilično razočaran. Ne u smislu da je loš, već kako ga se sećam da sam ga doživljavao, a kako ga doživljavam sada. I sedmice su puna kapa!
Braću Espozito nikada nisam previše voleo na Martiju. Njima leži superherojština i njihov Marti mi je previše hulkovski. Ipak, ne može se reči da ne znaju posao, znaju i u gigantu svakako bolje izgledaju nego na manjem formatu. Što se naslovne strane tiče, slično kao i sa stripom. Kada je gigant izašao, meni je ovo bila jedna od najboljih naslovnih strana ikad, danas mi je jedva nešto bolja od proseka. Izgleda da i ja evoluiram…
