Space. The final frontier.
Što je za modernog čoveka XXI veka ova čuvena krilatica, s obzirom na osvajanje Vaseljene započeto još od 4. oktobra 1957. godine, to je za naše pretke krstarenje morima i otkrivanje novih zemalja, novih ljudi i naravno životinjskih vrsta (pre svih levijatana, krakena i ostalih legendarnih bića:)) bilo pa sve do početka XX-og veka.
Iako danas smatramo da je cela planeta prošpartana uzduž i popreko, pa smo priličan deo resursa bacili na razotkrivanje tajni mogućeg života van Zemlje (na primer) i ide nam sasvim dobro (do 1995. godine nismo znali ni za jednu planetu van Sunčevog sistema, danas ih ima gotovo 5000 potvrđenih i više desetina hiljada kandidata, a tako su raspoređene da u proseku nema zvezde u Galaksiji koja nema bar jednu planetu, a zvezda je 400 mlrd, a galaksija u Vasioni je 400 mlrd, pa računajte…), dok sa druge strane, dubine zemljinih okeana kao i sama Zemlja i dalje kriju mnoge tajne. Čudno zvuči, ali i dan danas manje znamo o sopstvenoj planeti nego o mestu iste u Vasioni!
Tu činjenicu su rabili i razni scenaristi Martija Misterije, pa smo i imali ranije raznorazne zanimljive epizode, podsetiću samo da je u jednoj od njih Marti posetio i središte Zemlje (opet Vern!, manje-više). Zašto onda ni Vijeti se ne bi dosetio da upotrebi Nautilus i sakrije ga negde van očiju javnosti sve ove godine? Super ideja, zar ne? Heh, Vijeti je to…
Dakle, na stranu sad Ljudi u crnom koji očigledno moraju da budu mirođija u svačijoj čorbi, ono što je skoro potpuno neobjašnjivo je da scenarista odlučuje da promeni položaj ostrva Linkoln iz teške nedođije u Tihom okeanu, ispod Tonga atola ili gde već, on ga smešta ni manje ni više nego na Karibe, predeo koji je svima dobro poznat i gde je živa pomorska aktivnost već vekovima. Ali, ako zažmurimo na jedno i po oko, Bahami, na primer, imaju pregršt ostrva i hridi, hajde, da nategnuto poverujemo da za sve to vreme ama baš niko ne bi primetio brodolomnike…
Ali, osim što je promenio položaj ostrva, Vijeti dalje ništa nije menjao. Koristeći se izgovorom da su likovi iz Tajanstvenog ostrva zapravo bili stvarni, on prepričava roman, i time sebi čini uslugu jer ne mora da se muči sa scenarijem. To se zove lazy writing. A prepričava takođe naširoko i nadugačko i to sasvim bespotrebno (mogla je samo napomena u didaskaliji, ako i toliko) avanture sa Androidom 221, ali trebalo je popuniti nečim 94 strane.
Sama priča je prilično strejtforvard. Imamo vlasnika fondacije Smit koji angažuje Martija da pronađu Nautilus. Zašto, nije najjasnije. Smit ima sve što mu treba, ima i pare i znanje i Marti mu zaista ne treba nizašta na ovom putešestviju. Ne treba mu čak ni Java koji ga nosa kroz šumu, i za to se unajmi rmpalija, a Anđela je pokazala da zna znanje, i da puškara kad treba, i da stisne papučicu gasa na Nautilusu, takođe (gde se samo takva Anđela dede u Maksiju, da mi je znati???) Jedini razlog zašto je Marti ovde je što je ovo serijal Marti Misterija pa je on morao da nekako bude pozvan, a poziv zaista zvuči bledunjav i neubedljiv. Da ni ne pominjem da iako će Smit dozvoliti Martiju da zadrži original Nemovog dnevnika (njegova fondacija već ima kopiju), to će mu Anđela oštro prebaciti u Gmazovima… Ali, to samo govori kakav je Vijeti scenarista.
I naravno, kao i u svakom slučaju, kad se otkrije neki anomalični artefakt, on ne može da izađe na videlo dana, jer bi to pokarabasilo naše poimanje sveta. Što nas navodi na pitanje, nije li i Marti čovek u crnom potajice (jeste, radio je za njih u jednoj epizodi, možda napišem i tu recenziju jedared;)) Sada je sa mirnoćom ispratio Sajrusa Smita i Nautilus na večni počinak u dubine okeana, gde ih niko neće dirati. Istina, Vijeti je na kraju ostavio otvorena vrata, jer za Ljude u crnom ovo još nije zatvorena priča, ali prošlo je 20 godina i od nastavka ništa. A pitanje je koliko će Marti još moći da se provlači na kioscima, s obzirom da katastrofalnu prodaju (8000 komada, to je odavno nekada značilo sudbinu Đila), ali izgleda da Kasteli ima neke dilove, mada se ostali prateći serijali jedan po jedan gase.
Nisam nimalo impresioniran pričom. Ne kažem da je loša, očajna, nije onakva baš kakva uobičajena Vijetijeva ume da bude. Ali isto tako je mediokritetska, šablonska. Ne nudi nam nimalo uzbuđenja, akcione scene su za decu do 8 godina starosti, ali nas ostavlja u čudu zašto bi iko ucrtavao mape unutar nautilusa. Kad već pominjemo Nautilus, o njegovom poreklu ni reči, osim da očigledno nije iz XIX veka. Mi imamo samo nagoveštaj da je to neka tehnologija koju Nemo ne bi smeo da poseduje, ali ni reči otkud mu. Tako, ako se Hopkins i kompanija ne odluče na akciju u stilu Džejmsa Kamerona i njegovog Dipsi Čelindžera, onda slaba vajda da ikada saznamo za Nautilusovo poreklo i konačnu sudbu.
Ongaro, kakav može da bude, nikakav, ovde još i Bože pomozi, ne izgleda kao da je crtao nogama, već samo kao slomljenim rukama. Naravno, ni naslovna strana ne odskače Bog zna šta, to je onaj period kada je Alesandrini odrađivao posao preko… i zaista je za svaku osudu.
