Rudarstvo se jako rano pojavilo u ljudskoj (pra)istoriji, datirano na čak pre 43 000 godina, ali i ne samo ograničeno na nas Sapiense. I Neandertalci su koristili izvesne rude da bi pravili oružja i oruđa. Na teritoriji današnje Srbije su Iliri, Kelti i Tračani se bavili rudarenjem hiljadama godina. Međutim, usponom Nemanjićke Srbije i dolaskom Sasa (Saksonaca) za vreme kralja Uroša I, zasigurno 1254. godine (znamo to iz kraljeve prepiske sa Dubrovčanima), ali sigurno i nešto ranije, koji su se ovim poslom bavili u rudnicima Trepča, Novo Brdo, Janjevo, Brskovo itd, dolazi i do pravog procvata rudarstva te i ekonomije srednjevekovne Srbije. Zanimljivo je i da je mlađi sin kralja Uroša, kralj Uroš II Milutin završio u Danteovom paklu pod optužbom da je falsifikovao mletačke dukate. Optužba je bila neosnovana, ali je istina da su Milutinovi dinari, koje je kovao, pre svega u Novom Brdu, imali tada najviše do 78% srebra, namerno smanjujući procenat srebra u novčićima.
Sa industrijskom revolucijom i povećanim iscrpljivanjem ruda i minerala, polako se počelo shvatati da ležišta ruda nisu beskonačna. Na kraju krajeva, na to su i ukazivala mnogobrojna iscrpljena rudna nalazišta iz ranijih perioda, posejanih svuda po svetu. Kada sam išao u školu osamdesetih, imali smo radne subote da za lokalno preduzeće Angrosirovina (osnovano još 1951. godine) donosimo stare novine i tome slično na reciklažu. Dakle, još tada su postojali zameci ideje da se ne baca sve u đubre (odnošenje đubreta koje je u Valjevo tada a i danas radilo JKP Vidrak, bila je noćna mora, s obzirom da se svo đubre taložilo uz reku Kolubaru!, a na prostoru predviđenom za izgradnju novog hipodroma!!! (na mestu starog je posle II svetskog rata izgrađen novi Bolnički blok, a u stari se uselio novoustanovljeni Valjevski istorijski Arhiv)), već da se bar jedan deo reciklira i upotrebi za nešto drugo. Sam Bog zna koliko sam kila Politika, Praktičnih žena, Sporta, Radio TV revije i šta sve ne nosio na reciklažu.
Originalno izdanje ove priče iz jula 1992. godine
Nažalost, od skupljanja starih novina nismo uspeli dalje da odmaknemo, jer smo od zainteresovanosti za sirovine postali i sami sirovine, pa dok je Marti skupljao limenke po Alpima, mi smo skupljali druge vrste limenki:( Ali, svakom svoje. Ova priča, koja je izašla kao dodatak knjizi istog imena u izdanju Opštine Milana i njegovog Odseka za obrazovanje, je izašla upravo u vreme kada je na zapadu se počelo više pažnje posvećivati okolišu. Upravo u tom vremenskom periodu, u Njujorku se donosi zakon o gašenju kotlarnica na ugalj, koje su bukvalno gušile gradski vazduh. Danas se čak više na teritoriji grada ne koristi ni bunker ulje (#6 fuel oil), retko je čak i srednje loživo ulje (#4 fuel oil, moja zgrada u kojoj radim još uvek ga koristi), a ogromna većina domaćinstava i komercijalnih zgrada koriste ili toplane (veoma neekonomična vodena para pod vrlo visokim pritiskom) ili gas ili lako loživo ulje (#2 fuel oil), ili grejanje nove generacije u zgradama koje se podižu poslednjih godina, poput toplotnih pumpi, što je znatno unapredilo kvalitet vazduha, tako da grad koji ima više stanovnika od same Srbije, na prostoru tek nešto većem od Beograda, ima daleko čistiji vazduh od mog Valjeva.
A o reciklaži ni da ne govorimo. 1992. godina je tek stidljiv početak. Svima je jasno da resursi nisu beskonačni i da se nešto mora promeniti. Evropa i svet je krenuo u dobrom pravcu (doduše, ponekad se uleti i na koju stranputicu, nije sve za recikliranje), i danas imamo ogromne industrije koje se bave reciklažom svega i svačega. Ko kaže da ne može da se napiše jedna dobra, zelena, ekološki svesna i potrebna epizoda? Može, naravno!
Reprinti ove priče u Comic Artu i Eternauti iz 1995. godine
Sama priča je vidljivo podeljena na dva dela, jednake dužine. U prvom delu Marti i Java slušaju, a i mi sa njima, o istoriji rudarenja u Oltre le Koleu, ekonomskim usponima i padovima u poslednjih stotinu i kusur godina, te o zatvaranju poslednjeg rudnika 1980. godine i početku skupljanja limenki sve do Ricutijeve smrti. U drugom delu, hajde da kažemo akcionom, bar toliko da su Marti i Java se dovukli do samog zatvorenog rudnika, da bi se zatvorili:), upoznajemo vaskrslog Ricutija, gnoma, koji ubira plodove svojih limenki, koji očigledno niču kao pečurke u rudniku, a sve u cilju da bi obnovio rudnik, i da bi se on, nekada u budućnosti, mogao ponovo da se eksploatiše:))
Ima mnogo stripova, knjiga, romana, a naravno i filmova, pre svega naučno-fantastičnog žanra, koji se bave temom iscrpljivanja rudnih bogatstava Zemlje, reciklažom, iskopavanja rude negde drugde jer smo za to primorani… Neću navoditi primere ovde, ima ih mali milion, ali nijedan od njih nije, barem koliko je meni poznato, a vi navedite ako grešim, imao ovakav genijalan tvist, kao što je imao Kasteli sa svojim limenim pečurkama. Zaista, jedna lepa epizoda koja ukazuje na nepohodnost očuvanja okoline i brige za budućnost. Filipuči, na svom debiju na Martiju, više nego solidan. Ocena za naslovnu stranu je ova sa originalne sveščice, a ne sa generičke naslovne strane iz Ekstre.
.jpg)
.jpg)
