Sada smo i zvanično u spin-offu! Ako je prethodna epizoda Tridesete godine bila omaž Martijevoj godišnjici, odluka da se ovaj alternativni tok prebaci i nastavi da se objavljuje u Almanahu misterija, značilo je i započinjanje serijala priča u ovom, palp univerzumu. A kako se početak datih priča i bukvalno nastavljaju tamo gde su završene prethodni put, ni ne čudi odluka Veselog četvrtka da dve odvojene priče, koje su u Italiji izašle u poslednja dva Almanaha misterija za 2014. i 2015. godinu, spoji u jednu celinu a da bukvalno ne izgubi na tempu, štaviše! Ipak, mi ćemo za potrebe ove recenzije se dohvatiti satare i finim, kasapski preciznim rezom, preseći na dve (za razliku od Kraljevića Marka) polovine, koje imaju glavne teme koje obrađuju: u prvom delu imamo potopljeno carstvo Atlantide a u drugom Rat svetova. Naravno, obe teme dolaze sa tvistom.
Kada sam prvi put iščitavao ovu svesku, pre gotovo decenije, nisam mogao da izbegnem a da ne uporedim scene potopljene Atlantide unekoliko sa užasnim fimovima ŽNJ produkcije koje sam gledao tokom osamdesetih tipa Atlantide, izgubljenog kontinenta velikog Geroga Pala iz 1961. godine i njegovog italijanskog knock-offa iz iste godine pod nazivom Herkul osvaja Atlantidu, na primer. No, koliko god loši ovi filmovi bili, a užasni su, bili su dovoljno interesantni tada meni u nižoj osnovnoj (mada je tada meni i Kit Teler, pa čak i Zagor donekle bio interesantan, toliko koliko su mi sive ćelije bile razvijene) da me zainteresuje za svet Atlantide, Mua, Lemurije i inih potopljenih svetova. A kako sam u to doba već skupljao Martija, sledeći logičan korak bile su Tajne, Arke i Treća, četrvrta i ostala slepa oka…
No, i od lošeg ima gore. Pomenute fimove, (iako sam ljubitelj B produkcije, nisam baš toliki mazohista), nikad više nisam odgledao. Ali, jesam, ili sam bar bio počeo, da gledam filmski serijal Podvodno carstvo, kojem je i dat omaž u ovom stripu. Ja sam već imao jako loše iskustvo sa tim filmskim serijalima. Na pamet mi padaju Bak Rodžers, Flaš Gordon (Podvodno carstvo je bio direktan odgovor rivalskog studija na Flaša!), Betmen, Supermen… i svi do jednog su negledljivi i sve do jednog sam uz neviđenu bol i duševnu patnju uspeo da ispratim do kraja. Što nije bio slučaj sa Podvodnim carstvom, posle prve epizode, bilo je dovoljno da se upale svi alarmi na uzbunu, i da me ne bi vezivali za krevet, i pakovali kojekave košulje, jednostavno sam odustao od sopstvenog maltretiranja bez preke potrebe.
Srećom, strip je hiljadu puta zanimljiviji od serijala kojeg citira, i to ne samo zbog malog miliona likova posutih tuda i tamo a pozajmljenih iz najraznorodnijih i najrazličitijih stripova, knjiga i filmova (za potpun spisak pogledajte Zanimljivosti, ovde ih nećemo ponavljati), već i zbog pomenutog tvista ranije. Naravno, reč je o meni omiljenom filmu Flaš Gordon iz 1980. godine Dina de Laurentisa sa Maks fon Sidovom, Timotijem Daltonom, Ornelom Muti, Brajanom Blesidom, te naravno Semom Džonsom i Melodi Anderson kao Fleš Gordonom i Dejl Arden. Ipak, najviše referenci u ovom stripu su na kostime i setove koje smo videli u filmu od strane dizajnera, nezaboravnog Danila Donatija, dobitnika dva Oskara za dizajn kostima (Romeo i Julija 1969. i Kazanova 1977). Kasteli, uz pomoć Alesandrinija uspeva da izvede čudo. Na osnovu dva užasna filmska serijala (više Carstva nego Fleša, iskreno) i iako meni jako dragog, a danas kultnog filma, tada izuzetno neuspešnog i neisplativog de Laurentisovog Fleša, uspeo da napravi jedan izuzetno zanimljiv i zabavan strip, koji se čita u dahu.
Podvodno carstvo se unekoliko slično završava kao i Flaš Gordon, a onda nastavlja u miljeu Rata svetova tridesetih godina. Ali, kakvih Ratova svetova? Ko to vrši invaziju na Nju Džerzi? Marsovci, kako nam Velsovi pripovedaju? Ne! Saturnijanci! To je taj tvist u ovoj priči, kombinovanje, bar za Italiju, dve izuzetno popularne priče, H. G. Velsovog Rata svetova, koje je savršeno izveo 1938. u radio drami Orson Vels, te jednog od napoznatijih italijanskih stripova, prvog italijanskog stripa koji se probio na američko tržište (a i na ondašnje jugoslovensko), Saturn protiv Zemlje, Pedrokija i Skolarija! Koliko je ovaj strip imao uticaja kod komšija, dovoljan je podatak da je izlazio čak deset godina (1936.-1946.) u ukupno sedam epizoda, dok je u SAD izašlo u svega četiri nastavka Future Comicsa 1940. godine, zajedno sa epizodama Usamljenog rendžera i Fantoma. Kod nas su, tokom 1938. godine, objavljene prve dve epizode u Trubi (uglavnom po jedna, nekada po dve strane po broju), Saturn protiv Zemlje i Zemlja protiv Saturna (orig. Rebo ritorna).
U ovakvom miljeu, naš (anti)junak Orli, koji će od “Minga”, cara podvodne Atlantide, postati “Rebo”, vođa Saturnijanaca u invaziji na Zemlju, susrešće se ponovo sa svojim nemezisom, čovekom koji će učiniti sve da postane slavan, Marti Misterijom! Još jednom imamo priliku da vidimo na delu dva nesavršena junaka, kako se apsolutno ne snalaze sa zadacima koji su im predstavljeni i kako sporedni likovi, barem u onoj našoj, normalnoj seriji, iznenada ovde iskaču u prvi plan i sjaje poput Sunca. Ovde su glavni inspektor Trejvi, komandant Tauer, pa čak i narednica Dijana Lombard sa njihovim rešenjima. Nisu oni koji traže pomoć od sveznalice Martija, već naprotiv, oni su u akciji i rešavaju probleme. A uvođenje najobrazovanijeg čoveka na svetu, Guljelma Bertonea, kao saradnika baze Drugde, bila je fantastična odluka. Jer, ko drugi bi mogao da razume Saturnijance, kao Pirs Brosnan Marsovce, nego naš dragi Dentone?
U Almanahu misterija već smo imali jedan stimpankovski baronminhauzenski serijal Doktora Misterije (neverovatno je da je dosad nerecenziran, moraće se taj greh u budućnosti i ispraviti!), koji je takođe započeo u regularnoj seriji omažom na povest porodice Misterija, da bi potom ubrzo dobio novi život u pomenutom obliku. Očigledno je da čitaoci, baš kao i tvorci Martija Misterije vole da istraže i drugačije mogućnosti, pa otuda i priličan uspeh, da ga nazovemo dizelpanka, serijala smeštenog, manje-više u tridesete godine. Nema sumnje da su priče objavljene u ovoj svesci Zlatne serije i njen vrh, po skromnom mišljenju vašeg recenzenta, ovog mini serijala. Iako su preostale još dve priče, koje su izašle u letnjim specijalima, i koje sam ostavio za budućnost da se recenziraju, kada budu objavljene u ZS, one ipak kvalitetom neće toliko dostići ove dve, niti onu originalnu, nažalost. Ali, o tom, potom.
Već sam napomenuo gore da su priče vrh, a to važi i za crtež. Dvojac sa kormilarom, Kasteli i Alesandrini su majstorski odradili posao, i kad je već Almanah morao da bude ugašen, onda neka bude ugašen sa stilom. Naslovne strane Almanaha, s duge strane, uvek su bile rak rana i nosile prilično loše ocene. Bar do sada. I Aldo de Đenaro i Lučo Filipuči odradili su sjajan posao kao omaž naslovnim stranama petparačkih stripova i romana od pre stotinjak godina. Alesadrinijev uticaj na naslovnu stranu je minimalan (ruka koja drži naslovne) i njega sam ignorisao prilikom ocenjivanja. I Čolak, koji je radio takozvanu B naslovnu stranu, je odradio sasvim solidan posao. Za njega 8.
