Ova priča mi se činila kao savršena da njome pređemo sa ciklusa recenzija o Prvom svetskom ratu na ciklus o Žil Vernu, jer oba elementa su tu. Iako je sam rat tu tek prolazna stvar i tu je da čitaocu ilustruje toliko da se ne radi o našem ratu, već o nekom drugom, koji se odvija na nekoj paralelnoj Zemlji, dovoljno nam je da napravimo tu jednostavnu tranziciju i da se sada okrenemo pravim junacima priče, Žilu Vernu i Martiju Misteriji. Zapravo, i sam karakter rata je drugačiji, ali o njemu reč više u recenziji kratke priče.
Naime, kako je i napomenuto u Zanimljivostima, ovo nije prvi susret Verna i Martija. On se dogodio pa skoro petnaestak godina ranije pre originalnog objavljivanja ove epizode, 1995., kao kratka priča u ograničenom tiražu (za naše zemlje videti Libelusov Superbook #6 Stroj koji razmišlja i druge priče), na neuobičajeno dugih 40 strana, a povod je bio iznenadno otkriće Vernove knjige za koju niko nije znao da je postojala, i koja je bila objavljena godinu dana ranije, Pariz u XX veku (Paideia, Beograd, 1995). Opširnije o ovom susretu u već najavljenoj recenziji koja sledi.
E sad, kad smo ustanovili da je ovo zapravo nastavak, lakše nam je i da pratimo dešavanja na paralelnoj Zemlji, zahvaljujući otkrićima Beneta i Ravela (to su ona dva neimenovana naučnika sa početka stripa, izumitelja superoružja), koji su ne samo stvorili čip već i neku vrstu interneta daleko, daleko pre no što su se oni pojavili na našoj Zemlji. Iako je Rekanjo imao na umu Orvelovu 1984. kada je pisao scenario za ovaj strip, ubo je k’o prstom u, ovaj, med, jer ne samo da se narod otuđio od stvarnosti u toj fiktivnoj paralelnoj Zemlji, isto to se desilo i na našoj, staroj, dobroj planeti. Koga danas briga za muke bilo koga bilo gde, kada imaju svoje rijaliti programe, prave svopstvene sledbenike na društvenim mrežama i čine sve, pa čak i ginu sa suludih litica, za koji klik više! Srećom, postoji i nešto što se zove Darwin Award!:) Što se mene tiče, samo napred!!!
Žil Vern ovde nam se predstavlja kao neko ko iskorišćava za svoju polzu, time što ima pristup Agartiju, a samim time i mogućnost da krstari kroz prostor-vreme, da se nadahnjuje (da ne kažemo krade) idejama sa drugih svetova, i da ih kasnije pretače u svoje romane koje će ga učiniti slavnim. Ovakvo Rekanjovo portretisanje slavnog pisca nije nimalo laskavo, kao ni stav mudraca iz Agartija, koji su ga opomenuli više puta da to što on čini može naštetiti samom prirodnom toku vremena. Malo zbog tih opomena, malo da se opravada a više iz razloga što su mu ti ljudi sa paralelne Zemlje prirasli srcu, naš Žil se odlučuje na plan da u spasenje paralelne Zemlje od uništenja uključi i našeg Martija.
Kad smo već na temi paralelne Zemlje, taj fantastičan svet stimpanka bio bi još fantastičniji da je bio ilustrovan od bio kog drugog do Tortija, ovako smo vizuelno zaista hendikepirani i ovo je uvreda i prema Robidi na kojeg su se Torti i Alesandrni ugledali, ali i prema drugim majstorima ovog žanra. Šteta, zaista.
A i u tom svetu, naš Marti pliva kao riba u vodi. Iako suočen sa ogromnom moralnom ucenom, jednom kada prelomi, ništa ne može da ga zaustavi u nameri da pomogne Agati, Vernu i kompaniji. Ubacivanjem virusa koji bi izbrisao sve te subliminarne poruke kojima se već decenijama poništava volja naroda, cilj je ispunjen, a na njima ostaje da kasnije izgrade društvo kakvo žele. Doduše, ako je naša Zemlja reper…
Rekanjo je napisao jednu ne tako ambicioznu priču, ali zabavnu. Uklapa se u kontinuitet onoliko koliko objašnjava gde se to vrzmao Žil Vern sve to vreme i kakva je čuda činio. Da li smo mogli i bez nje? Da, ali ne šteti. Kao što je ranije napomenuto, izbor Tortija kao crtača je bio užasan, i zaista kvari utisak. Ne samo sveukupan, na kraju, već i tokom čitanja. S druge strane, Alesandrinijeva naslovna strana je apsolutna fantazija, i ostaje žal što on nije bio dostupan za ovu priču… Ipak, kad se sve sabere, više nego prolazna ocena.
.jpg)
