Nastavak koji niko od čitalaca nije tražio, ali smo ga svejedno dobili.
I prvi “susret” Martija sa verzijom Duha sa sekirom nije prošao bez problema, kako zbog načina ispropovedane priče, tako i određenih ograničenja koje je sam Serđo Boneli dao Kasteliju pre nego što je projekat bio odobren. Ali, Kasteli obožava da se igra sa fiktivnim univerzumima, sa američkim Divljim zapadom, tako da je bilo samo pitanje vremena kada će, nažalost doći i do nastavka između Martija i Za-Te-Neja. Šteta samo što je ovo što smo imali prilike da držimo u rukama nedostojno čak i samog Duha sa sekirom, a nekmoli Detektiva nemogućeg, eto koliko je serijal pao u kvalitetu. Dobili smo besmisleno mumlanje na 160 strana o niočemu, priču bez priče i kraj bez kraja. Kasteli i Perniola su uspeli nemoguće, da napišu priču o ničemu, da sprcaju 160 strana nizašta i da unište bez povratka 45-50 minuta (ili koliko god vam već treba da iščitate ovo đubre) naših života. Začarana sekira naspram ovog sranja je Na Drini ćuprija!
Čitav problem, biće je u tome, što je Perniola napisao svoj scenario, u kome je hteo da poveže fiktivne elemente dajm novela u kojima je Za-Te-Nej glavni protagonista, ali je Kasteli sve to zanemario, bacio i uzeo uzde pod svoje, i krenuo da se šepuri na 160 strana sa svojim sveznanjem. Nažalost, dobili smo potpuno nečitljivo štivo, repeticiju već viđenih stvari bez preke potrebe, kao i besmisleno mumlanje i nekoherenciju aktera priče. Da stvar još bude gora, Kasteli je bio toliko bez ideje, da je morao da reciklira još jednu užasniju priču, koju je 1977. godine napisao za Zagora, pod nazivom Zelena opasnost. Ja tu priču nisam čitao ranije, ili se barem, srećom, ne sećam, ali sam je pročitao na brzinu pre nego što sam seo da kuckam ovaj glavni deo recenzije, i uhvatila me je muka koliko je priča grozomorna. Gotovo jednako koliko i ova… Da je sam Kasteli imao problema da završi priču i da ispuni zadatih 160 strana, govori i sama referenca na Martini tigra i na besmislene scene gde se Pančo i Za bore sa kojekavim živuljama, samo da se ispune strane… On je tu toliko pogubljen, da na kraju Mirko Perniola, sa svojim originalnim idejama pokušava da na kraju izvadi kestenje iz vatre. Nažalost, kasno Mirko na Za-Te-Neja stiže.
Ali, da ne budemo baš nepošteni prema Starom Dobrom Čika Alfiju, pokazala je stara lisica čak i ovde da zna znanje. Uspeo je da unekoliko da očara atmosferu kod Mekviverovih, ponašanje Rona koji onako izlazi iz svoje kuće kao da je preslikano iz Zone sumraka. A i u Zelenoj opasnosti, Kasteli fino ubacuje elemente iz priča Ambrouza Birsa i H.F. Lavkrafta. Eto, da ne bude da je samo kuđen.
Uplitanje baze Drugde je minimalno, i služi samo da potvrdi kako je Pančo Martinez bio agent baze, ali i njegov komapnjon, takođe. Sam Kasteli ga pominje u Gradu pet prstenova (MM SA 62/63), gde je pored Zagora, pomenut i agent Rejven, kao i neizbežni Helingen. Zanimljivo je i pominjanje interocitora, kojeg smo po prvi put upoznali u priči Slučaj Majorana (MM SA 57/58), kojom je otvoreno zlosrećno Odbrojavanje.
Kada Romanini preuzima olovku, to je takođe znak da i Mirko seda za laptop i pokušava da završi ovu potpuno nekoherentnu priču. To je momenat kad je Kasteli kapitulirao, poslao “umornog” Deveskovija na ferije, baš kao i sebe, a ovom dvojcu dao da vadi kestenje iz vatre. Mi nemamo pojma na šta je originalni Perniolov scenario ličio, ali znamo kako se završio. Tragično. Mada, sa čim se susreo, teško da mu možemo suditi.
Na kraju ispada, da bez obzira na sva mlaćenja sa divljakom poput Za-Te-Neja, Virus/Vorden/Genius Loci je čuvar planete Zemlje po svaku cenu, dakle dobar muž. On, zajedno sa zlosrećnim vadičepom Edijem je jedini koji koliko-toliko drži priču zajedno, poput kakvog lepka, što govori dovoljno o samoj priči. Naravno, sve to ne objašnjava razne gluposti i nekozistenosti koje smo već naveli u zanimljivostima, a da ne pominjemo kako imamo i Martija koji nam iz prve ruke svedoči kako zapravo ovaj Genije svojim činjenjem tokom vekova je planetu koju štiti bez razloga doveo u potencijalnu opasnost (mećući Marsovce u hibernaciju, npr).
Ni ne čudi onda ostavljanje otvorenog kraja, i potencijalna najava i trećeg nastavka Za-Te-Nejeve sage. S obzirom kakvo smo sranje dobili, bez ikakvog razloga, možda bi i bilo bolje da se ova saga i završi u nekakvoj trilogiji, ali ovog puta da se Kasteliju vežu i ruke i noge, pa i usta ako treba, a da se Mirku da mogućnost da ono što je zapravo hteo u ovoj priči uradi u sledećoj, da poveže nepovezane konce u jednu koherentnu, i nadajmo se, zanimljivu priču. Baš kao što je i najavio na svom blogu svojevremeno.
Što se crteža tiče, Franko Deveskovi kao i obično isporuči ono što se traži od njega. Čovek uči od najboljih, odnosno od Alesandrinija, tako da je on jedan od mojih najdražih crtača u MM stafu. Neko je od italijanskih kolega primetio, i hvala im na tome, da Deveskovi ovde, namerno u pojedinim trenucima vuče na stil Banjolija, ali onog iz starih dobrih dana. Ako dobro pogledate, naći ćete određene situacije u kojima su lica aktera pljunuti Henriji! Nažalost, onog momenta kad Romanini preuzima crtanje, kvalitet pada drastično. Dva su razloga za to. Prvi je što mu marsovci ne liče ni na šta, ali drugi i važniji je sam stil, koji je daleko drugačiji od Deveskovijeg. Franko se trudi da ima čiste linije, poput Alesandrinija, dok je kod Romaninija sve u senci i crnilu. Nema detalja, i izgleda da je ovih 18 strana nactrano u žurbi. Zna(o) je Đovani daleko bolje od ovoga. Ni naslovna ništa bolja, ko gde šta puca, ko gde leti, odakle sekira… Bolje da ne pitam.
Sramota od epizode.
