U svojevrsnoj post-apokaliptičnoj budućnosti jednog stim-pankovskog Mikijevog sveta daleko od poznatih ulica Patkovgrada, sedamnaest godina posle „Velikog sukoba“ koji je izvesno prouzrokovao pomenutu apokalipsu, zatičemo Mikija, Mini i Šilju u ulozi tragača za mineralom koralitom, najvrednijim i najređim energentom na planeti. Sled događaja tokom kojih između ostalog upoznajemo i profesora Enigmusa i njegovog asistenta Plotigata, naučnike sumnjive motivacije koji koralit koriste za pokretanje svojih izuma, dovodi do nove ekspedicije. Sve je nominalno dok se ne pojave stari Mikijev rival Daba sa svojom bandom, i sabotiraju Mikijevu misiju, što našeg junaka zamalo ne košta glave. Nakon buđenja iz petogodišnje kome, Miki zatiče svet u kom je sila gravitacije poblentavela, tačnije – svet u kom svi svetski okeani više nisu vezani za tlo već slobodno lebde kroz atmosferu. Da stvar bude još gora, nekadašnje tragače, sada udružene i s Dabom lično, prati atmosfera linča; upravo je na njih nalepljena etiketa krivca onih koji su izgubili okean. U bekstvu od stalne potere od strane onih koji su zaista odgovorni za ceo džumbus, Miki i ekipa moraju da nađu način da preokrenu planetarnu katastrofu.
Crtač ovog divnog stripa, Silvio Camboni, je u jednom intrevjuu izjavio kako je bio prestravljen činjenicom da je zadužen za idući album iz ove edicije nakon jednog Loisela koji je, ako se sećate, zaista ostavio veliko delo iza sebe. Njegovim rečima: „Biti sledeći na redu posle Loisela - gospode, kakav pritisak!“ Kao čitalac sam imao donekle srodan strah – da li će nakon onako sjajnih albuma iz prvog talasa ove edicije uopšte biti moguće napraviti nešto tako originalno, upečatljivo, relevantno? Na prvu loptu nisam bio znatno oduševljen; rekao bih da sam brzopleto upao u gotovo istu zamku kao i autori velikog broja osvrta koje sam u to vreme čitao po internetu (a pozamašan broj je u pitanju). Hor recenzenata je jednoglasno pevušio po sledećoj matrici: „Prepričamo ti priču, a onda podvučemo crtu - veličanstven crtež, ovo nismo još nikad videli, bravo, idemo dalje." Pored poslovične površnosti recenzenata, za to donekle okrivljujem i marketinšku mašineriju koja je promovišući strip (makar koliko je do mene dopiralo) više forsirala crtača Cambonija negoli scenaristu Filippija. Naravno - crtež jeste fantastičan, to se vidi iz aviona, ali to ne opavdava svesno šetanje u zamku neozbiljnog srozavanja stripa na crtež. Bez obzira, mogli bismo da započnemo istraživanje „Izgubljenog okeana“ na samoj površini, upravo pričom o crtežu, a zatim odatle uroniti u dubine analize i sinteze.
Zurenje u ambis.
Ponoviću preporuku datu u recenziji Loazelove „Kafe Zombo“ – učinite sebi uslugu i istražite Cambonijeve table po čudesnim putevima Guglovim. Strip krasi izrazito raskošan crtež, bogat spektar boja (kapa dole koloristima - Gaspard Yvan i Jessica Bodart), obilje detalja, upotreba vrlo raznovrsnog rakursa i kadriranja koje seže od standardne novinske forme od po dva reda „kaiševa“ sve do dvostranih splash crteža (duplerica). Kako je u pitanju Diznijev strip, definitivno upada u oči veoma istaknuta upotreba gradijenata tj. senki zarad postizanja uverljivijeg efekta dubine odnosno trodimenzionalnosti, poput knjige snimanja za nekakvu video igru. Izostanak punih crnih tuširanih linija, nepogrešive vizuelne odlike Diznijevih stripova, doprinosi neobičnom doživljaju. Uprkos ovim osobenostima kojima se Camboni koristi, kao i tome da je strip rađen kompjuterskom tehnikom, autor ne gubi iz vida još i „ono nešto“ što čini Diznijev strip izuzetnim, te nam kao čitaocima dozvoljava da ostanemo u zoni komfora taman onoliko koliko je neophodno da nam se ne naruši uživanje u druženju sa poznanicima. Uz svu karakterističnu akciju, pa čak i fiziku karakterističnu za strip i crtani film („voda je izgubila težinu, ali pritisak je ostao“ (sic!)), istaknuti banalni-ali-gde-ćeš-bolji primer je da se čak i s ovakvim stilom koji ima kvazi-realističke pretenzije (u poređenju s klasičnim diznijevskim izrazom) miševima uši uvek vide kao dva kruga, bez obzira na ugao iz kog ih posmatramo.
Poput Mona Lize (navodno), diznijevske mišje uši vas posmatraju iz bilo kog ugla!
Camboni u jednom intervjuu veli da je Filippijeva i njegova ideja bila sasvim jednostavna - da pretoče njihov stimpank serijal „Le voyage extraordinaire“ u Diznijev strip. Nisam nikad čitao taj serijal, ali sam prelistavao albume (kao i albume „Les mondes cachés“, još jednog zajedničkog projekta koji krasi bujna priroda), i vidi se da je to-to (meni je možda čak i crtež u Mikiju superiornijeg kvaliteta, ali to svakome po ukusu) - stimpank milje, dirižabli, gvozdene grede, lukovi, staklo...strip urađen po PS-u za društvo iz kog je potekao jedan Žil Vern. Tu je doduše jedan dodatak koji po difoltu ne vezujem za stimpank, a koji Filippi&Camboni izgleda baš vole: bujna i raskošna priroda. Šume su kolosalne, okeani su nesagledivo prostrani (dok su prikovani za tlo), korali, cveće, pašnjaci, mahovina...njihov svet je botanička utopija, grafička biosfera u svim nijansama zelene prošaranom paletom komplementarnih boja.
„Les mondes cachés“ (gore levo) i „Le voyage extraordinaire“ (gore desno), naspram „Izgubljenog okeana“ (dole).
Vredi istaći neuobičajeni momenat „eko-stimpanka“. Veliki broj komentara vezanih za sam crtež je bitan i za širu priču o temi i motivima predstavljenim u ovom stripu; štaviše, neraskidivo su vezani. Stim-pank je, grubo posmatrano, žanr definisan pre svega imaginarnim svetovima u kojoj je pogonska tehnologija stagnirala na nivou onog iz prve industrijske revolucije; sva ta bakarna, čelična, drvena i staklena čudesa, spravice i skalamerije, crpe svoju energiju iz parne mašine. Kako se tu često provuku razne anahrone tehnologije koje često spadaju u domen teškog SF-a (tako čak i u ovom stripu), možemo postavljati pitanja o tome na koji način, tj. od kog energenta, se dobija para koja pokreće kotlove stim-panka (jer tehnički, i nuklearna elektrana mu dođe najobičnija parna mašina). Ja po difoltu nekako uvek idem na ugalj, zbog čega su mi uprkos privlačnoj estetici obogaćenoj npr. barokno velikim građevinama i prevoznim sredstvima takvi svetovi u startu odbojni iz prostog razloga što se ne mogu oteti utisku da moraju biti neopisivo zagađeni, ugušeni dimom, smogom, čađi. Upravo upotrebom tog žanra (što može biti potpuno slučajno, videli smo da ga autori koriste zbog jednog od svojih matičnih serijala) se mogu izneti na videlo aktuelni globalni problemi koji nam svima vise poput mača nad glavom. Da nema tako nečega, protiv čega bi se borio poslovični mali miš?
Stripski Miki, onaj Miki na kog prvenstveno mislimo, je značajan po tome što je postao kao „junak svog doba u Americi“, a ostao univerzalni junak za sva vremena. Mali čovek, drčni pojedinac, odvažno gazi korakom napred uprkos sasvim realnim i opipljivim pošastima koje njemu i njegovim prijateljima ljudsko društvo šalje u susret (ekonomska kriza, nepravda, podlost, glupost). Régis Loisel je u „Kafi Zombo“ savršeno sintetisao tu paradigmu i prilagodio je za savremenog čitaoca. Ipak, čitaoci novog doba (koji su, uzgred, već odavno vrlo verovatno sve samo ne Amerikanci), iako okruženi sličnim tj. istim nedaćama kao i Miki iz doba Velike depresije, imaju neke svoje, nove probleme, na koje možda upućuju autori „Izgubljenog okeana“. U potrazi za time, izdvojimo neke interesantne elemente i podudarnosti.
Kada nisu u predelima netaknute prirode (severni pol, dno okeana, gigantske prašume), junaci ovog stripa žive u nagužvanim industrijalizovanim gradovima. Preživeli su nekakav veliki rat o kome se u stripu uopšte ne priča, osim koliko da se nagovesti postojanje nekog oružja masovnog uništenja. Junaci se bave potragom za energentom koji pokreće svu čudesnu mašineriju tog sveta. Energent se može naći jedino na dnu okeana (zove se „koralit“, pa logično je). Naučnici koji otkupljuju energent zarad upotrebe su doktor Enigmus (professor Einmug kod Floyda Gottfredsona) i njegov asistent Plotigat (lik kog je stvorio Romano Scarpa, kao Dabinog brata!). Iako ima mutne namere, prof. Enigmus nije predstavljen kao istinski zao lik; njegovi ciljevi su vezani za razvitak njegovih pronalazaka, i samo to mu pruža motivaciju za dela koja „izazivaju planetarnu katastrofu“; on je taj koji je lansirao okeane u vazduh u pokušaju da bez teškoća iscrpi sve izvore neprocenjivog energenta. Nasuprot Enigmusa, njegov asistent Plotigat, je pravi oportunistički mućak koji je kada je sve krenulo naopako ugrabio svoju priliku da se reši svog mentora, te za sebe preuzme sav koralit, bez obzira na to šta se desilo s okeanima. Nakon okršaja u kome su sve karte otkrivene, Miki završava u komi, i budi se u svetu u kom od njega i njegovih prijatelja (među kojima se sada ubraja i Daba!) sve zavisi. Kako to priliči jednom Diznijevom stripu (mada bi isto bilo i u Asteriksu npr.), samo oni su ti koji mogu pobediti zlog Plotigata i vratiti planetarne vode tamo gde im je mesto.
Nekada usamljeni jahač profesor Einmug sada praćen marljivim asistentom Plotigatom. Desno, originalna verzija Plotigata iz pera Romana Skarpe.
Podsetimo se najpre odakle nam je poznat profesor Enigmus (koristili su ga i Trondhaim/Keramidas u „Najluđim avanturama“). Stari čitaoci ga se sigurno sećaju iz priče „Miki i leteći automobil (Island in the Sky)“, koja je kod nas objavljena u knjizi Kad je Miki bio mlad. Ovaj osobenjak je u „Letećem automobilu“ ostao zapažen kao jedan od stereotipnih materijalizacija užasa i strepnji (ali i obavezne nade koja uz to ide) doba kada se prvi put cepao atom, a čovečanstvo otkrivalo energije i moći o kakvima nikada nije ni sanjalo. (Kasnije, nakon što je užasavajuća moć atoma oslobođena na Japan, motivom „svemoćne“ atomske energije su se uveliko bavili i Marvelovi autori.) Einmugova atomska energija je mogla da se protivi gravitaciji, inerciji, trenju, svim osnovnim postulatima prirode, čemu su svedočili milioni čitalaca širom SAD i sveta. No, ovaj lik, sterotipni ćaknuti genijalac s nemačkim akcentom (NB: „Leteći automobil“ je objavljen dobrano pre Drugog svetskog rata, odnosno američke „Operacije Spajalica“), čak ni jednom Mikiju Mausu nije hteo da otkrije svoju tajnu, plašivši se za sudbinu čovečanstva koje ne bi znalo da je upotrebi na pravi način. Štaviše, ne samo da nije hteo da otkrije tajnu, nego je sve skupa s njom odlepršao što je dalje mogao od kvarnog ljudskog roda, na drugu planetu! To mu dođe vrhunska antiteza izvesnom Nobelu, koji je svoju čuvenu nagradu ustanovio tek nakon što je pustio eksplozivnu energiju dinamita u široki promet. A da ne govorimo o užasu na koje nas sintagma „atomska energija“ i dan danas asocira.
Profesor Einmug, kao da naslućuje horor nadolazećeg globalnog sukoba i oslobađanja destruktivnog potencijala atomske energije, sklanja i sebe i svoje pronalaske što dalje od ljudskog roda. (pozajmica iz stripa „Miki i leteći automobil“ iz 1936-37. godine)
O asistentu Plotigatu nemam mnogo šta da kažem u ovom trenutku, osim da je on u svojoj originaloj verziji za razliku od profesora Einmuga zli naučnik (jer valjda nije džaba brat Hromog Dabe). Ali bih skoristio priliku da primetim interesantan motiv koji je bio prisutan i kod Loisela – u Mikijevom stripu ima većeg zla od Dabe (što kod Gottfredsona baš i nije bio slučaj). Naime, kod Loisela je to bilo malo drugačije: Daba je bio najobičniji siledžija koga unajmljuje pravi savremeni zloća, nedodirljivi hiper-kapitalista. Ovde pak, uprkos tome što priču počinje kao Mikijev suparnik koji se ne koristi poštenim sredstvima da bi stao mišu na rep, Daba postaje veran saveznik. Još jednom na površinu isplivava motiv velikog zla naspram koga arhetipsko rivalstvo između mačke i miša izgleda kao obično dečačko koškanje. A taj veliki neprijatelj je u ovom stripu predstavljen kao neko ko po svaku cenu održava status quo koji je katastrofalan po ceo svet, i do poslednjeg daha progoni one koji bi mu mogli stati na put, samo da bi se njegova mašinerija vrtela. Pa, debeli nilski konj tajkun iz „Kafe zombo“ i asistent Plotegat bi bili fantastični saučesnici. (makar dok ne dođe trenutak da jedan zabije drugom nož u leđa)
Zanimljivo je da prof. Enigmus navodi Mikija i prijatelje da mu pomognu slagavši (?) da se na dnu okeana gde Miki otkriva bogato nalazište koralita („Ima ga dovoljno da nam obezbedi energiju za ko zna koliko vekova.“) zapravo nalazi staro oružje masovnog uništenja. Da li je dobri profesor slagao, ili su oružje masovnog uništenja i masivna skladišta energenta zbog kog Miki umalo nije izgubio glavu, zapravo jedno te isto? Svet u kome se odvio „Veliki sukob“ koji je doneo pustoš može biti košmarni svet u kom profesor Einmug iz „Letećeg automobila“ nije napustio čovečanstvo i odneo svoje opasne izume i opasne energije, nego nesmotreno/naivno ostao. Upozorenje o opasnostima koja se kriju iza obećanja o neslućenim energijama, tehnologijama, prevlasti nad ostatkom prirodnog sveta, se sada pretvara u opis sveta koji nastaje ako se takva upozorenja ignorišu, kao što su zbilja bila ignorisana. Za čitaoce koji se poput Mikija probude iz čitanja ovog stripa, čini se kao neminovnost da ćemo se jednog dana kolektivno zapitati baš „kako smo izgubili okean (i još mnogo toga)?“.
„Izgubljeni okean“ ukazuje na ključnu razliku između nekadašnjeg Gottfredsonovog i današnjeg gottfredsonovskog Mikija. Tema je ista – jurnjava za energijom, naprednijom tehnologijom, odnosno snagom i voljom za moći koji su neraskidivo vezani za motiv energije. Ali nekada (ne tako) davno, Gottfredson je upozoravao na ono što može doći kroz nepromišljenu upotrebu novih tehnologija, i nudio mudrog profesora koji uklanja potencijalnu opasnost od nesmotrenih ljudi. S druge strane, danas kada okean ključa, kiselost mu raste, kada koralni grebenovi i ekosistemi odumiru, golfska struja menja tok, kolosalna ostrva smeća plutaju, a mikročestice plastike su našle svoj put do morskog (i šire) lanca ishrane, naftne mrlje ni da ne pominjem...autori jedino mogu da opisuju nevolje koje nam već kucaju na vrata, kao posledica masovnog puštanja u promet nesigurne energije i tehnologije od strane brzopletih i bahatih autoriteta.
Opasnost od davljenja u pomahnitalom okeanu, ali ima nade.
Ali zato je ovaj strip vredan, i ima sve izglede da još dugo dugo ostane takvim. Jer, on ne samo da upućuje na problem, na aktuelan problem, i to u formatu prijemčivom i najmlađim čitaocima (ovaj strip je, kao i albumi Trondhajm-Keramidasa i Téboa, objavljen i unutar francuskog „zabavnika“, dakle, za klince), nego i nudi onaj optimizam zbog kog se uvek vraćamo Mikiju, koji i dalje ne beži od opasnosti. I to nije samo optimizam oličen u pobedi dobra na kraju avanture, u happy endu, već i u takvoj atmosferi koja prožima ceo album, a za koju je u najvećoj meri zaslužan crtež. Naspram mahom prljavog i poražavajućeg Loiselovog sveta, koji je do neke mere preuzet iz Gottfredsonovih panela, svet koji predstavljaju Filippi i Camboni je mesto za koje se vredi boriti. Priroda, cveće, ptice, pecanje...bukvalno jedina pretnja svemu tome su arhetipski zli manijak i njegova ratna mašinerija, izolovani u gotovo laboratorijskim uslovima. Ko bi rekao da ćemo doživeti da vidimo ovako neočekivani hibrid Diznijevog stripa i „Pobesnelog Maksa“. Sav optimizam kojim crtež pleni, a ne njegov grafički kvalitet o kom poput papagaja arlauču dežurni instant-blogeri, je taj ključni element kojim autori postižu kvalitetnu sintezu crteža i scenarija, te nam daju zaokruženo i relevantno delo koje nanovo ističe Mikijevu drčnost malog čoveka suočenog s ugroženom egzistencijom, uprkos tome što ilustruje temu koja nam iz dana u dan sve više blješti u rubrici „udarne vesti“.
Naravno, ima mesta sumnji u sav taj optimizam. Tu je pomenuto saznanje da je nekada relevantna društveno angažovana tema Mikijevih stripova bila upozoravanje na potencijalne posledice nepromišljene upotrebe novih tehnologija, dok je danas u pitanju skretanje pažnje na upravo te posledice koje su nam došle za vrat. Možda ipak ima nešto u kritici površnih američko-diznijevskih happy endova? A tu je i vrlo misteriozni, sada već ikonični prizor Mikijevog delirijuma (iz kog ga budi muzika, što bez greške evocira Kozijevu priču iz ove edicije), jedina scena u kojoj autori probijaju „četvrti zid“ (izuzmemo li nekolicinu referenci na „Ratove zvezda“) izabravši da prikažu verzije likova iz najranijih dana Gottfredsonove ere, ova onirička duplerica:
Kad budete čitali, videćete da se već ovde, na polovini albuma, tehnički može podvući crta uz pitanje: „Da li je Miki zapravo sanjao sve ono što se potom desilo?“ Jer, priznaćete da je legitimno zapitati se da li ima smisla da jedan Daba bude prisutan u ulozi prijatelja, saveznika? Da li se Miki jednostavno udavio u okeanu (ipak su nivo, temperatura i kiselost istog su u vrtoglavom porastu!), dok se u ostatku priče jednostavno i dalje perpetuira naivna nada o boljem svetu gde se svi bore za isti cilj, nada kakve očekujemo od jednog pravog (ne pukog konfekcijskog) stripa o Mikiju...? S obzirom na današnje trendove bezumne subverzije popularnih institucija, takav scenario ne bi bio za čuđenje.
A lepota (i prokletinja) svega je da je svako od nas slobodan da izabere ishod koji mu najviše odgovara.
