Kad obijem neku banku
Odoh ja u Kazablanku
Jer tamo živi Hemfri Bogart
Jer tamo živi Hemfri Bogart
Kada je stvarao svog najomiljenijeg junaka, Gvido Nolita, odnosno Serđo Boneli, je pažljivo gradio ne samo detaljnu prošlost Džeroma Drejka, već se bavio i sa detaljima tipa obrazovanja, prefinjeosti i uživanja u muzici i sportu. Tako znamo da što se obrazovanja tiče, Mister No zna onoliko koliko i prosečan srednjoškolac, a taj manjak znanja nadomešćuje barem hrabrošću i veštinom da se izvuče iz gužve u koju je (uglavnom sopstvenom glupošću) upao. Kao i svaki amerikanac ne razume naš fudbal, ali obožava svoj, o bejzbolu da ne pričamo. Uživa i odličnoj muzici, i to pre svega u džezu, ali ne mari ni za druge, pogotovo ako može da stiska partnerku. Veliki je ljubitelj i poznavalac filmova, više puta smo svedočili kako uzdiše za Loren Bekol, Gretom Garbo i inim divama koje su žarire i palile pedesetih.
Na tu osnovu, drugi scenaristi Mister Noa odlučuju da dodaju još jedan element: čuveni klasik Kazablanka, američki film iz 1942. godine sa Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman u glavnim ulogama. Upravo će Ongaro prvi u Putnici bez prtljaga (koja je u Italiji izašla januara 1989. godine) uvesti ideju da Mister No nikada nije bio u mogućnosti, iz raznih razloga, da pogleda ovaj klasik. Ta želja će ga uvesti u more neprilika u Kolumbiji. Ali, ne samo da neće uspeti da pogleda (ne jednom, već dva puta!), to se očigledno neće desiti ni kada se vrati u Manaus, gde mu je rečeno da se daje nanovo film. Jer, četiri i po godine kasnije (avgust-septembar 1993. godine u priči SD 19/20 Kazablanka kafe), mi vidimo našeg pilota, sada na Kubi, gde ne uspeva da dovrši projekciju filma, ali se zato Minjakov scenario za strip pretače u fabulu filma, gde sam pilot postaje Rik, a njegova bivša ljubav Laura, Ilza. Ništa novo niti neočekivano od Minjaka. Marta 1998, Minjako ponovo nimalo suptilno, šalje Mister Noa na projekciju filma, gde se devojka koja cepa, khm, karte, zove Ilza. Ni u Intrigama i otrovima, Mister No ne uspeva, naravno, da odgleda film do kraja. Poslednja referenca na ovaj film dolazi u šesnaestom specijalu Prokleto blago iz juna 2007. godine, kada Mister No naziva ovaj film, jel’te, prokletim i svog klijenta, koji pokušava da mu prepriča film, prebija poput Krugera u ovoj epizodi.
Da je Mister Nou malo potrebno da se uvali u nevolju, dobro nam je znano. Ovaj gornji pregled sam napravio samo kako bih podvukao da i najmanja sitnica, poput davanja filma Bogu iza tregera je dovoljna da našeg pilota uvuče u probleme koje njega ne zanimaju i za koje da ima tri sive ćelije bi se klonio kao od šuge. Ipak, ovo je još uvek period gde priče, koliko god bile i donekle naivne i ne prolaze test vremena (da sam bio u prilici da budem recenzent dvadeset ili trideset godina ranije sasvim bih drugim tonom prilazio, ali stari se, a uz starost ide iskustvo i zdrava doza cinizma), ipak imaju dosta šarma. Razlog zašto sam uzeo da pišem ovu recenziju je donekle i taj što mogu da se identifikujem sa Mister Noom, ja kao i on iz raznoraznih razloga nisam nikada do sad pogledao takođe kultni film, i stalno mi beži (mada sada uz sav ovaj striming servis na raspolaganju verovatno će jednom ipak doći na red). Reč je o Kosi, koju su svi moji prijatelji, moji roditelji i prijatelji mojih roditellja gledali, a ja nisam, ni sam ne znam kako. Ali eto, ja sasvim sigurno nisam neko ko bi potegao put Patagonije da je pogledam, za razliku od pilota koji se zadužuje da bi trknu do Bogote, tu iza ćoška, jel’te…
Kao što rekoh, Mister No je već ranije i gluplje stvari pravio, tako da ovo i nije najočajnija postavka. Kasnije će Minjako, samo njemu svojstveno to dovesti do besmisla. A Ongaro koristi da na fazon španske serije ispriča tragičnu priču o izgubljenoj unuci koja se vraća dedi na samrti, o zlom komšiji, lošem vereniku, o nasledstvu i prokletstvu… svemu onome što danas od Rose salvahe, Marisol do La muher del Diablo. Ako nekome nije bilo jasno da je Karen zapravo Katalina, onda od 48. strane LMS 943 ne bi trebalo da bude ikakvih sumnji. Ipak, ako isključimo mozak, i pokušamo da se vratimo u vreme kada je ova epizoda izašla, i kada na našim televizijama je najviše bilo do tri teve kanala, u zavisnosti od republike i/lii pokrajine u kojoj ste živeli, a telenovele su bile Dalas, Dinastija ili Klinika Švarcvald, na primer, onda ovaj scenario fercera. Istina, može mu se ponešto zameriti, ali to su sad sitnice. Na primer, grupa bandita na čelu sa Fransiskom koja gotovo sve vreme prati Mister Noa i Karen/Katalinu biva se rešena na jen’dva, da se čovek pošteno ni ne oznoji. Uvođenje blaga indiosa je bespotrebno, jer indiosi i dalje ostaju bez istog i siromašni, a i urušavanje podzemne pećine usled vibracija je prilično nategnuto.
Originalna Disova naslovna stranica
Ipak, ako uspemo da ugasimo sve te senzore da detekciju nepravilnosti, naivnosti i ostalog, posmatramo vremenski period kada je ova priča izašla, mislim da je sasvim fer reći da je Alberto Ongaro odradio dobar posao. Nije napisao ne znam kakvo remek delo, znali smo odpočetka da će se Mister No sasvim sigurno vratiti u Manaus, ostavljajući Karen uplakanu u svojoj hacijendi, doduše bogato uplakanu, ali nismo ostali bez uzbuđenja i obrta, ma kako ona sa ove distance izgledala predvidljiva. Crtež je takođe dobar, imamo Roija u punoj snazi, njega smo već upoznali na Dilanu Dogu, tako da ovde blista. Ni Dela Monika ne zaostaje. S druge strane, naslovne stranice koje je crtao Diso nisu nešto posebno, ali nisu ni loše, rekli bismo standardni Diso. Dnevnikov otisak je užasan, one originalne su druga priča. Mikica ko Mikica, što manje o njegovoj, to bolje…
.jpg)
.jpg)
