Ah, da sam kojim slučajem pisao recenziju za ovaj strip pre nekih 10- 15 godina, ocene bi u svakom slučaju bile drugačije. Ovako..
Priča počinje sasvim solidno: Mister No se nalazi u Karakasu, tu sreće svog prijatelja iz vojske koji umire na neobjašnjiv način. U njegovom novčaniku Mister No nalazi fotografiju koja ga upućuje na ostrvo Haiti. Već iste noći Mister No sanja mračni vudu ritual, koji kao da ga upozorava šta ga očekuje na Haitiju..
Kao klincu( pa i kasnije), ova epizoda mi je bila jedna od najboljih priča Mister Noa uopšte. Sada, pri ponovnom čitanju, sam se baš razočarao.
Bignottijev crtež mi se nikada nije nešto preterano svidjao, štaviše, nekako su mi one Zagorove epizode koje je on crtao bolje ispale nego ove od Mister Noa. Jednostavno, isuviše mi je taman i «bonellijevski», nasuprot Disovom minimalizmu( barem što se tiče pozadine). U «Dnevnikovoj» verziji to izgleda jos crnje, pošto je poznato kao Novosadjani nisu štedeli na crnoj boji.
A. Castelli je ovde dobio odličnu šansu da pokaže svoj talenat za pisanje fantastike, što mu, po mojoj oceni ovde baš i nije pošlo za rukom. Godinu dana posle ove priče, počeo je sa pisanjem priča za junaka zvanog Allan Quatermain, koji će, opet, dve godine kasnije ući u legendu pod imenom Martin Mystere.
Vudu rituali, duhovi, prokletstva i ubijanje pomoću nerazumljivih bajalica, su mi tada, kada sam prvi put pročitao priču, bili apsolutni hit. Sada, skoro dvadeset godina kasnije i više desetina odgledanih filmova ili pročitanih knjiga na tu temu, vidim kako je Castelli naivno i površno pristupio temi. Još gore, u strip uvlači i politička previranja, vojnu diktaturu i gerilu koja se bori za skidanje režima
na Haitiju u to vreme, tako da strip nema jasnu liniju koja bi trebalo da vodi čitaoca, tako da se na kraju pitamo «šta je pesnik ovim hteo da kaže?». ;-)
Da bi otkrio vodje pobune u Port- au- princu, šef policije koristi Mister Noa, uz pomoć moćne vudu veštice, baca čini na njega i Mister No lagano umire, sve dok ne ubije tu istu vešticu i tako skine čini sa sebe. Bezveze.
Mister No mi je kroz čitavu priču zbunjen, kao da i on sam ne zna šta tačno treba da uradi. Ženevjev, plava devojka vodja pobunjenika na karipskom ostrvu?? Aha.
Najubedljiviji lik u čitavoj priči mi je šef policije, sa kokainskim pogledom i dalijevskim brkovima, koji vodi svoj mali privatni rat. Šteta što njegov lik nije više izgradjen, čitava priča bi dobila na dubini, ovako, i on, kao i svi ostali likovi, ostaje nedorečen.
Iz kog razloga je njegov lik promenjen u crnca kasnije u «tutto» seriji mi nije baš najjasnije. Jedino ako im je bilo nelogično da belac bude policajac u jednoj crnačkoj zemlji (što meni za to vreme uopšte ne zvuči nelogično).
Priča je pri kraju zbrzana, malo halucinacija, policajac na kokainu gine, a Mister No obori s nogu ženskog vodju pobune ("Macho, macho" bi bio bolji naziv epizode). Jednom rečju, premalo za Mister Noa.
Sa ovom temom se Mister No i kasnije susretao, i na svu sreću, sve te priče su bolje ispale (Barun Samedi,Štovatelji zla, specijalac Crna magija), tako da te epizode preporučujem ukoliko vam se svidjaju ovakve teme kod MN.
Naslovnice su mi takodje veoma loše, najbolja bi bila ova za «Operacija Pajper», medjutim, u italijanskoj verziji ona i nema nikakve veze sa ovom pričom, već sa epizodom koja je predhodila ovoj.
U poredjenju sa tutto edicijom (koju sam koristio za recenziju), Dnevnik je priču skratio za 27 strana (tri puta sam brojao), mada, ništa nas ne sme iznenaditi kada je u pitanju stadi dobri LMS, zar ne? ;-) A i koji bi klinac hteo da vidi slike kada se Mister No seća doživljaja iz rata, drogiranja ili brutalnih obreda bilo koje RELIGIJE?
Kao što sam već rekao, priča me je pri ponovnom čitanju sasvim razočarala, tako da sad kod mene ima samo (doduše veliku) sentimentalnu vrednost.
Zato i ovako skromna recenzija.
Pukovnik Kovacs i Salvador Dali
Pukovnik Kovacs deset godina posle
.GIF)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
