Najprirodnije je bilo da dođe do susreta dva matora gunđala, Džeroma Drejka mlađeg i Martija Misterije u jednoj zajedničkoj avanturi. Štaviše, sam okvir Martijevog serijala nam je davao nove obrise o pilotu koje dotad nismo znali. Na primer, dok uporedo pratimo njihove avanture na kioscima, oni su vremenski udaljeni brat bratu tri decenije jedan od drugog; jedan se vrzma po Amazoniji (uglavnom) pedesetih, da bi eventualno i završio svoje avanture krajem šezdesetih; drugi svoje započinje početkom osamdesetih. I upravo tih osamdesetih, u tom miljeu, koji je i naš, u kome i mi odrastamo (ili bar vaš polako onemoćavajući recenzent, je li), guzi se, da tako kažemo, i naš pilot, sada već u određenoj dobi (oh, kako ga razumem!), ali i sa razrađenom kompanijom za usluge letenja preko vascele Latinske Amerike. Da ne ostane samo na tom kameu, stari dobri fon Hansen nas upoznaje i sa činjenciom kako je Drejk došao do love da osnuje svoju kompaniju, vozajući blesavog De Leona uzduž i popreko u potrazi za izvorom mladosti. Ne čudi onda ni odluka da se iznenada, baš ovde i u ovoj priči, retkonuje susret (koji se originalno 1987. godine nije desio), između Martija, Dijane i Mister Noa oko slučaja Indiosa u Amazoniji, te časova letenja avionom. To će se kasnije uneti u tutomisteriju 68, izašle oktobra 1994. godine, sa dodatno upisanim dijalogom u oblačiću, dalje cementirajući odnose ova dva junaka, koja će se osetiti i u poslednjem zajedničkom susretu do sada, Carstvu amazonki.
Kruger i pilot
To sve lepo zvuči na papiru, dva junaka koja se odlično nadopunjuju. Ali, kako to izgleda u praksi? Tragično!
Izgleda kao da su Nolita i Kasteli seli za sto i preko jednog pijanog vikenda naškrabali sinopsis, i onako mamurni od lokanja pridodali kojekakav dijalog, poslali to zlodelo na crtanje… Et voila!
Uopšte nije sporno da se kao inspiracija imaju filmovi B-produkcije, da im se da omaž kakav zaslužuju. Međutim, mi smo dobili najobičniji čorbuljak svega i svačega, ideja već viđenih i dijaloga toliko patetičnih da ih je nemoguće probaviti. Do leta 1993, kada ova priča izlazi, su već objavljena dva susreta Martija i Dilana, i ako je prvi susret bio inovativan i relativno dobro primljen (pogotovo kod Martijeve publike), drugi su svi želeli da zaborave da je ikad izašao. A ovaj susret već odmah pozajmljuje, i to namerno, sve već viđeno iz susreta Dilana i Martija, što je odmah samo po sebi izuzetno dosadno i neprimereno. Osim par finih žaoka između Martija i Mister Noa glede godina, ostatak je već viđen. Da ni ne pominjemo da je i sama priprema susreta otužna. Mister No koji bez ikakvog vidljivog povoda leti noću, mladi Marti koji izgleda ko potpuni kreten kada viče “To nisu gluposti, već misteriji!”, i naravano kao šlag na tortu, opet kada Mister No piše Martiju, Marti u isto vreme piše Mister Nou. Kao što rekoh, već viđeno, ništa novo…
Brazilsko izdanje Mister Noa i Martija Misterije
Sama glavna poenta priče, Skajnet, staje na poslednjih 40ak strana. Sve dotle mi imamo razne reminiscencije naših junaka ili slabašne tragove koje bi vodili ka nekom opštem mestu gde se taj Skajnet nalazi. Kako se ispostavlja, Skajnet, tajni odeljak CIAe, imao je neprijatan susret sa NLOom usred Amazonije, juna 1952. godine, gde je posle bitke, podzemna baza vanzemaljaca bila uništena. Ili se barem tako činilo. Četiri decenije kasnije, nešto se probudilo, i sada je vreme za konačni obračun. Komandant Skajneta će žrtvovati i Martija i Javu, samo da do kraja uništi ono vanzemljsko BEM čudovište!
Iako sam u ovom delu, prilično kratkom, ponajviše uživao, to ne znači da je sve i bilo cakum-pakum. Naprotiv. Štošta ovde ne funksioniše, ni Marti ni Mister No nisu nikakvi junaci, već od početka do kraja su samo saputnici u ovoj avanturi, uglavnom ne radeći ništa posebno, ukoliko ne računamo njihova međusobna podbadanja. Opet je Dijana ta (kao i u prethodnom zajedničkom susretu) najhladnije glave, nije da imam nešto protiv, ali ubih se od ponavljanja: već viđeno! Vojnici 40 godina pod zemljom? Jeli su šta? Pili su šta? Brijani su gde? Uniforme ko ispeglane kako? Plače mi se…
Marti i Mister No o nitima sudbine
Da ne ostanem dužan, pripremu ove recenzije radio sam, nažalost, prema Strip-Agentovom prevodu, iako je pored mene sve vreme ležao i original. Kada sam skupljao informacije za zanimljivosti išao sam redom, i rezultat imate gore, da bih na kraju samo letimično bacio pogled na italijansko izdanje, u kojem koliko na prvoj strani lepo piše: Amazzonia, 1952. Mogao sam da sednem i da prebrišem priličan broj unosa, ali sam odlučio da ostavim za nauk kako sebi tako i drugima. Ne veruj Berniju ni darove kad nosi!:) Ova konfuzija sa godinama i nepismenošću prevodilaca (svi već znamo kakvi su Ludens/SA/Bookglobe prevodi), i dalje ne pripomažu Noliti; kako sam rekao u zanimljivostima, početkom juna 1952. godine bio je pun Mesec. Bolje bi bilo da su se držali (slučajnog) Bernijevog saveta:)))
Šta reći na kraju? Imali smo priču sa ogromnim potencijalom, ali koja se pretvorila u pravu noćnu moru, ali ne zbog BEMa, već zbog nesposobnosti ili nezainetresovanosti scenarista da se udube i da nama čitaocima daju neki bolji proizvod. Da je to moguće, dokaz je i Carstvo Amazonki, koje je rađeno na sličan način, dat je isti omaž sa mnogo boljim rezultatom. Razlika je u tome, što je ovde crtež na nivou, a tamo nije. Braća Di Vito kao po običaju su vrlo dobri, jedino je Diso možda mogao malo bolje, Marti mu izgleda kao da ima moždani udar.
.jpg)
