Srećom te Veseli četvrtak smatra da Zlatna serija nije dovoljno podebela, pa nas časti gotovo redovno pratećim kratkim pričama. Jedna od njih, koja se obrela uz staru dobru bazu Drugde, adaptacija je priče čuvenog Džeka Londona, autora nadaleko poznatih “Belog očnjaka” ili “Zova divljine”. No, ovde imamo manje poznatu naučnofantastičnu pripovetku (u Srbiji inače objavljene tek nedavno u zbirci “Koncentrične smrti” izdavačke kuće Esotheria), “Senka i blesak”, originalno napisanu 1902., samo nekih pet godina posle objavljivanja Velsovog romana “Nevidljivi čovek”, koja je svakako ostavila trag na samog Londona, što se vidi i po ovoj pričici.
Naime, naš bezimeni dežmekasti narator je predstavljen kao neka vrsta medijatora između dvojice prijatelja, ali zakletih rivala Pola Tičlorna i Lojda Invuda. Još od malih nogu njih dvojica su se utrkivala da dokažu ko je bolji, pa i po cenu sopstvenih života (naš ih je narator u jednom od tih suludih takmičenja u poslednjem trenutku izvukao s dna bare). Rivalitet se samo još više pojačao kada su se upisali na prirodno-matematički fakultet, te pokušali da osvoje istu curu koja je u nemogućnosti niti da izabere jednog od dvojice niti da bude s obojicom u isto vreme, obojicu oladila.
Od ovog mesta priča dobija naučnofantastični zaokret. I Pol i Lojd se, s obzirom da studiraju hemiju, okreću rešavanju problema nevidljivosti, ali s potpuno drugačijeg aspekta, Lojd pomoću potpuno crne boje, a Pol pomoću transparentnosti predmeta. Obojica uspevaju da postignu ono što su sami sebi postavili za cilj, i to je kroz veći deo romana/stripa u detalje objašnjeno i kako; ali uz neizbežne nusprodukte, Lojd jeste postao nevidljiv, ali na Suncu i nevidljiv čovek baca senku (što ljubitelji Zvezdanih staza: Sledeće generacije znaju još od njene četvrte sezone i epizode “Kriza identiteta”), dok Pol s vremena na vreme prelama sunčevu svetlost pod određenim uglom.
Nažalost, sam kraj priče je njen najlošiji deo. Naš narator odlazi na iznenada zakazani teniski meč sa Polom, koji baš i ne ide najbolje po našeg simpatičnog debeljucu, s obzirom da mu je protivnik nevidljivi čovek. Iznenada, naučnofantastična priča zadobija i horor okret, odjedard ni iz čega i nepozvan, na teniski teren upada takođe nevidljivi Lojd i počinje da se maklja sa Polom, biće valjda od ljubomore što su obojica postali nevidljivi ljudi? Ta njihova borba završava se tragično, u istoj onoj baruštini s početka priče, ali bez našeg naratora kao junaka, koji nije imao koga da spasava iz vodenih dubina…
Iako zabavna, ova Londonova priča ima neke svoje probleme. Pol i Lojd su nam prezentovani kao ljuti rivali još od rane mladosti, a bez i da znamo uzroke istog. Polovo rešenje problema nevidljivosti je recepat iz Velsovog “Nevdljivog čoveka”, što je već ranije i napomenuto. Međutim, London se ovde najviše trudi, i ne uspeva, da ubedi čitaoce u Lojdovu teoriju transparentnosti, odnosno da svako telo, dovoljno “crno” postaje, khm, prozirno… I onda već pomenuto veliko finale: duel na smrt nevidljivih ljudi, koje se iako zatvara krug, ipak smanjuje doživljaj prilikom čitanja priče.
Džek London svakako nije poznat svetini kao pisac naučnofantastičnih priča, ali ih je tokom svoje karijere napisao zaista zavidan broj: The rejuvenation of major Rathbone, A thousand deaths, Before Adam, The red one, The unparalleded invasion, samo da pomenemo par… Šteta što su mnoge kratke priče ostale neobjavljene u nas. Sera je uspeo da na vešt način izuzetno verno za strip adaptira ovu interesantnu Londonovu priču, odstupanja od originala gotovo da i nema. Ipak, koliko god da je Sera bio vešt u samoj interpretaciji, ako nekome mora da se čestita to je Alesandrini koji je likove iz romana za nas “oživeo” i dao im grafički izgled. Maestro ostaje maestro! Sama priča ni u jednom izdanju, ni u matičnoj Italiji niti u nas nema sopstvenu naslovnu stranu. Ipak, za neku ocenu moramo se opredeliti, a odlučili smo se za njeno premijerno izdanje u časopisu Eternaut, koju je radio španski umetnik Alfonso Azpiri.
Za kraj, moram da priznam da je pablik domejn bio u velikoj pripomoći prilikom pisanja ove recenzije, inače bi ista bila nekompletna. Jedno je pisati o adaptaciji priče, a sasvim drugo o adaptaciji pročitane priče, koliko god ona verna bila… I neka ostane zabeleženo da je ova kratka priča jedno osveženje na našim kioscima. Nadamo se da će Veseli četvrtak ne biti lenj, i da će nas u nekim narednim brojevima počastiti i sa ostale dve priče iz ciklusa “Klasika Zone Iks”!
.jpg)
