On se zagleda u ogromno lice. Četrdeset godina mu je trebalo da sazna kakav se to osmeh krije pod crnim brkovima. O svirepog, nepotrebnog nesporazuma! O svojeglavog samoizgnanstva od roditeljskih grudi! Niz nos mu potekoše dve suze s mirisom džina. Ali, bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila završena. Izvojevao je pobedu nad sobom.
Voleo je Velikog Brata.
~ Džordž Orvel – 1984. ~
Prosečan čitalac stripa Spiru i Fantazijo smatra da je ovo delo najbolji Frankinov rad na Spiruu. Ono što prosečan čitalac ne zna je da je ovaj junak bio jedan od najtežih zadataka gospona Frankina. Razlog, verovatno, leži u antipatiji koje je imao za “vevericu”, lika koji je bio savršen! Spiru je bez mane, i kao takav bezličan. Dobro je poznata priča Toma i Žanrija koji su se, posle mnogo godina od Frankinovog rastanka sa Spiruom, uputili ka pravom tvorcu po savet. Kakav je savet dao Frankin? Nikakav, prežalio je mlade autore rečenicom da su uzeli vruć krompir u ruke (parafraza :)).
Poziv u pomoć iz grada Pereca predstavlja delo koje je svedok vremena, delo koje opisuje istorijske činjenice satiričnim duhom, delo koje je počelo pre gradnje “gvozdene zavese“, a koje je uništilo tu istu zavesu, pre nego što se ona sama urušila. Možda je baš ta situacija na ivici sukoba dovela do neobične sete ovog belgijskog autora i apatije koje mu je onemogućilo nastavak borbe sa “vevericom”. A možda mu je umetnički inat i prkos razuma dalo snagu da se bar još jednom uhvati u koštac sa našim junakom i podari mu novu i poslednju avanturu (Frka u Šampinjaku je napola Gašina priča). Rad je prekinuo decembra 1961, u vreme kada su se desile krupne hladnoratovske promene, a završio 1966, dve godine pre proleća u Pragu. Ili 23 godine pre kraha sovjetskog socijalizma. Dovoljno da ide ispred vremena. Dovoljno da mu se oda počast za umetnički žig koji je podario devetoj umetnosti.
Početak gradnje Berlinskog zida, novembar 1961. godine
Početak pada Berlinskog zida, novembar 1989. godine
Kakav je taj svet u koji nas je Frankin uveo? Svet u kome je glavna borba između pučanstva, pritajenih revolucionara i žandara, bahatih kontra-revolucionara. Svet u kome se nose stare novine umesto kožnih ili perjanih jakana. Svet u kome je nekulturno ne ponuditi starijima stajanje u autobusu. U svet gde je imati meso za ručak ravno pogađanju celog kola turske fudbalske lige :). Prilično traumatično iskustvo (iako uz jedinstven geg) onom ko se prepoznaje u rečenici „Zvuči poznato?“.
RAT JE MIR! Rečenica kojom se (delimično) opisuje, ne samo Orvelovo delo, nego i karakter pozorišnog glumca, generala Gvozdenhofa i doktora, njegove desne ruke (ili su tu uloge izmenjene?)... S tim, da oni nisu ustrajali, do kraja, u svojoj nameri. Zašto? Nisu stali kad je trebalo i tako su potvrdili mane ljudske prirode. Čovek koji je svojim glumačkim sposobnostima uspeo da obmane svet i da posvađa dva miroljubiva vladara, i osoba koja je umesto da leči, drogirala Ladislasa, izgubili su sve. Njihov san naglo je prekinut, te i sigurna penzija. Za njih, rat nije doneo mir... Zamalo :).
Ministarstvo ljubavi (Ili kako smo sistemski uništeni od Perec policije...). Ono što povezuje sve totalitarne režime je organizovana i brojna policija. Ovde se radi o totalitarnom režimu? U karikaturnom duhu, da, stvarnost je mnogo surovija. Ono što karakteriše i maštu i javu su želja da se vide tuđi životi. Tuđi životi? Suzbijanje protiv-sistemskog delovanja i ugrožavanja državnog poretka. Suzbijanje? Eufemizam, kao i način delovanja. I kako smo sistemski uništeni? Nemogućnošću da komuniciramo, a da ne živimo u večitoj paranoji da nas neke oči prate i svake uši čuju. Ako počnemo da sanjamo otvorenih očiju, znaćemo da, duboko u nama, insomnija nema dijagnostički karakter, nego je to način života... Da bi pobedili svoj svet i ušli u svet drugih, PERECBURG - MIR I TIŠINA, ima ključno značenje u ovom delu. Jer koliko god spolja izgledalo tiho, to nije stvarnost, nego želja. Svako zatišje ima svoju buru, ali se ona retko viđa u geg stripovima francuske-belgijske škole... Sva sreća...
Achtung! Achtung! Ako počnem da bežim, uhvatiće me na pragu, ako ostanem da ležim, oteraće me k vragu...
Prosečan strip čitalac smatra da je ovo delo najbolji Frankinov rad na Spiruu. Slažem se i uklapam u statističku procenu koje nema nikakvo naučno pokriće. Ono što prosečan čitalac ne zna je postojanje sobe 101. Da li znam nešto o njoj? Ne, jer to bi značilo ispunjavanje crnih slutnji. Da li vi nešto znate o njoj? Nadam se da ne, jer bi to značilo ispunjavanje crnih slutnji. Čemu strah? Od nepoznatog? Ili od već viđenog? Samo se klonim prikrajka i uglova...
Veliki Brat te posmatra!
Izbačena tabla stripa, 1. strana
Izbačene table sa 4. strane stripa
.jpg){kind=avatar}
