U suštini ne volim Marvel, nikad ga nisam ni voleo. U onoj podeli Marvel ili DC, uvek biram DC, ali i pored toga moram povremeno da se ujedem za jezik kada pročitam strip kao što je Planeta Hulk, koji je vrhunski u svakom pogledu. Slično je bilo i sa ovim Srebrnim letačem u DW izdanju.
Pojam surfovanja u svemiru prvi put sam video na filmu. U nekom Zimskom bioskopu (mislim na prvi program televizije) sam odgledao film Tamna zvezda (Dark Star) Džona Karpentera (John Carpenter), u kome nakon fenomenalne filozofske rasprave, bomba ipak odluči da eksplodira i uništi svemirski brod za koji je prikačena. Jedan od astronauta hvata komad svemirskog broda nalik na dasku, stavlja ga pod noge i odsurfuje u pravcu planete. Sam pojam surfovanja među zvezdama je za mene neverovatan. To nema nikakve veze sa muzikom Bič Bojsa (The Beach Boys), koju sam nekad, relativno skoro ili davno, kako se uzme, kombinovao sa Azrom, EKV-om i Iglsima. Uglavno, dosta vremena sam zamišljao tu dasku kao sredstvo koje te vodi do zvezda (potpomognut Klarkovim knjigama koje sam polako upoznavao), a ako ne do njih – onda do osećaja slobode ili prkosa neizmernoj sili. Film je snimljen 1974. godine, dok se Letač pojavio 1966. godine, pa ne mogu da se otarasim osećaja da tu ima neka povezanost. Ako neko nije slučajno gledao, preporučujem ovu zanimljivu SF psihodeliju. Kad već pričam o filmu, toplo nepreporučujem Fantastičnu četvorku; Uspon Srebrnog letača, jer tu osim delimično Džesike Albe (Jessica Alba), nisam video da se neko potrudio da iskoristi ogroman potencijal priče.
Moj prvi susret sa Srebrnim Letačem je bio u nekoj od revija, mislim da je to bio mali Marvel. Ne mogu da se setim priče, ali mi je sam pojam takvog načina kretanja ostao urezan u sećanje. Kasnije sam čitao DW i ČK izdanja, imam ih i dalje i povremeno ih prelistavam. Za Kastelinijevog Letača sam čuo pre nekog vremena i nisam se nadao da ću ga videti u izdanju naših izdavača, pa me je Darkwoodovo izdanje iskreno obradovalo.
Na prvom mestu je crtež. U nekim delima jedan aspekt priče toliko preovlada da je sve ostalo manje važno. Uprkos nedostacima kojih objektivno ima, ja bih dao najveću ocenu ovom delu. Crtež je fantastičan, bogat i raskošan. Puno je rešenja koja su me oduševila, ali ne mogu da se otmem utisku da je ipak je za mrvicu prenatrpan (recimo, da bih uživao u potpunosti format bi mora biti bar duplo veći). Prizori su toliko detaljni da je povremeno potrebno sa posebnom pažnjom sklapati celokupnu sliku. Snaga izraza, uz konstantan pokret i grandiozne tvorevine su prvo što mi je palo u oči. Prelivanje kadrova iz jedne scene u drugu, uz vrlo kreativne i drugačije kombinacije koje na nesvakidašnji način nose priču sam uvek voleo da vidim, a ovde je to baš izraženo (volim nekonvencionalnost u crtežu, recimo kod majstora kao što je Topi, pravo je zadovoljstvo bilo čitati Sharaz-de ili ostala dela, ali neću sad o tome). Svaka strana je jedno malo umetničko delo, i mogla bi da se uveliča i urami. Odličan je potez što je izostavljena boja u ovom izdanju, onih par scena iz tekstualnog dodatka u kojima je prikazana kolorna verzija mi se nisu svidele. Ovako smo dobili punu raskoš crno belog crteža. Proporcije su izuzetne, zanimljiv mi je prikaz Galaktusovog broda – detalji i grandioznost svega su fascinantni. Sama naslovna mi je malo problematična, previse mi liči na poster filmova koji se daju na SciFi kanalu. Volim ja simetriju, ali je ovde ima i previše, i sve očekujem kad će reklame na poljskom jeziku kao oni s likom što reklamira šampon za kosu (kakva teška mora, bar kod mene je ta verzija već navedenog kanala…). Sva ta prenaglašena lica me mnogo nerviraju. Vidim da je tako i u inostranim izdanjima, pa je možda i moralo da bude ovako.
Priča je malo problematična, a način na koji je primenjena je još problematičniji. Ideja je odlična: dva izaslanika kreću u potragu za “nečim” da bi njihovi nalogodavci dobili još vise moći. U suštini to vidim kao vestern (u zadnje vreme mnogo toga pojednostavljujem i čini mi se da je je sve više filmova i stripova u stvari vestern sa značajnom količinom efekata). Prisutne su nedorečenosti i nelogičnosti koje su nekad sitne, a nekad baš i nisu. Sam rasplet radnje je vrlo problematičan, da ne dam neku težu kvalifikaciju. Ideja da se đavo postavi u službu civilizacije kao materijalni izvor energije je vrlo zanimljiva i neobična. Šteta što ovo nije razrađeno, propuštena je prilika da se vidi kako je iščezla civilizacija koja je koristila tu naopaku moć, zašto je iščezla, kako je to zlo uticalo na nju, a mota mi se po glavi još puno ideja. Dalje, Bela Vrana je vrlo kontradiktorna. Čas napušta Letača, čas se vraća da ga spasi iz meni ne baš jasnih razloga. Uprkos znatnom trudu nisam našao logiku kako je ubijeno to drevno stvorenje, kako god ga nazivali? Puno rupa, vrlo veliki potencijal, ali je nedovoljno iskorišćen, pa mi ostavlja utisak da nije posvećena dovoljna količina urednikovog vremena u razradi scenarija, ili su smatrali da nedorasli italijanski umetnik nema tu šta da traži, ipak je to dvorište Amera... Sve mi je zbrzano na kraju, uz jednu malu ali i nepotrebnu dozu patetike. Priča je imala odličan potencijal, ali slabu realizaciju.
Reč – dve o onome bez koga je sve besmisleno: Galaktusu. Video sam ga kao jednog od moćnih paganskih bogova, koji imaju svoj dug života, ali i verovatni kraj, što bi bilo zanimljivo za videti. On je sebičan, posvećen samo svojoj gladi i ništa drugo ne postoji. Ali, kao i svi bogovi, povremeno u sebi nađe zrno samilosti (da ne kažem ljudskosti), ili mu se svidi prkos, ili neki heroj koji žrtvuje i to malo što ima da bi sačuvao svoje najvrednije. Tada Galaktus oprosti, bude na trenutak nesebičan i pruži milost. Galaktus je i sam svestan svog prokletstva, ali je glad suviše velika da bi joj se odupro. Glad je neizmerna, guta apsolutno sve što je upotrebljivo i nema u njoj ni samilosti ni ljudskosti. Nekad davno sam iz psihologije čitao da je za većinu ljudi karakteristično da moraju prvo da ispune osnovne potrebe (san, piće, hrana i sl.) kako bi se tek kad se one zadovolje prešlo na nešto više. Sa tog stanovišta je i razumljiv Galaktus kao simbol kolektivne ljudske gladi. Nekad sam mislio da su autori kroz njega preslikali komunizam, koji je i tada i danas predstavljen izuzetno negativno u Americi (ne bez razloga, ali da se ne opterećujemo istorijsko-političkim kontekstima), dok ga danas posmatram mnogo bližim čovečanstvu i njegovoj očajnoj potrebi da zadovolji svoju potrebu za hranom, lepotom, količinom, brojnošću, hedonizmom, moći, snagom, veličinom televizora i frižidera i čime sve ne … možda i prokletstvom potrebe da poseduje apsolutno sve što postoji. Ali, možda i ja preterujem pa tražim simbole i preneseno značenje tamo gde ih nema.
Uvek me raduju tekstualni prilozi, dodatne skice i ostali bonus materijali. Ovde je tu korektan predgovor (koji je napisao Ron Marz) i izvanredan intervju sa Kastelinijem. Izuzetno sadržajno, bez nepotrebnih i pomalo uvredljivih stereotipa urednik i prevodilac ovog izdanja Petar Jandrić (znamo ko je on na forumu, jelte), je izvukao sjajne Kastelinijeve misli ne samo o konkretnom delu, već i o svom generalnom načinu rada, samom Boneliju, odnosu unutar izdavačkih kuća i još puno toga. Posebno mi je drago što su izbegnuti neki stereotipi, npr “da li vam se sviđaju ćevapi/burek/kačamak i jesu li lepe naše devojke”, na šta se nesrećnik smeška, kao nešto hvali i prebira po mozgu zašto li je pristao na intervju i šta li će mu dati za večeru, pa onda nešto kao poručuje, hvali šljivovicu ili neki drugi topli ili hladni napitak i smeška se. Ovde je intervju vođen znalački, stručno, bez nepotrebnih pitanja i sa akcentom na onome na čemu i treba da je. Saznao sam stvarno interesantne činjenice, kao i neki poseban odnos koji Kastelini ima prema Letaču. U poplavi neukusa i nepismenosti lepo je videti čoveka tako upućenog u materiju o kojoj se priča, odmerenog, i u punoj meri ravnopravnog sagovornika Kasteliniju.
DW izdanju ne mogu da nađem grešku, zadovoljan sam sa svim. Format, prevod, štampa, papir, korice, dodatni materijali - ma sve je na svom mestu, i odlično ukomponovano. Što se tiče formata, pa da je A0 meni bio bio teško prihvatljiv!
Jedan od stripova koji nikad neće napustiti kolekciju, bar dok se ja budem pitao o njoj.
