Zatamnjenje

FILM NOIR

Termin film noir, francuski za "crni film" (doslovno) ili "tamni film" prvi put je upotrebljen za holivudske filmove od strane francuskog kritičara Nina Franka 1946. godine, ali taj termin većina američkih filmadžija tog doba nije prepoznala. Istoričari filma i kritičari definisali su kategoriju retrospektivno. Pre nego što je terminologija opšte usvojena sedamdesetih godina prošlog veka, klasici film noira nazivani su "melodramama". Da li se noir kvalifikuje kao poseban žanr stvar je stalne debate među teoretičarima.

Polemike o tome šta određuje i ocrtava film noir traju do dana današnjeg. Francuski kritičari Rejmond Borde i Etijen Šameto u svojoj knjizi Panorama du film noir américain 1941–1953 pripisuju noaru sledećih pet atributa: film noir je oniričan, neobičan, erotičan, ambivalentan i surov. Međutim oni ističu da svaki film noir ne utelovljuje svih pet atributa u jednakoj meri - neki su više nalik snu; drugi su pak posebno nemilosrdni i brutalni. Po rečima filmskog istoričara Marka Bulda: film noir ostaje neuhvatljivi fenomen... uvek za dlaku van domašaja.

Film noir se često poistovećuje sa vizuelnim stilom, nekonvencionalnim u holivudskom kontekstu, koji naglašava low key kontrastno osvetljenje i neuravnotežene kompozicije, koje su koren svoje inspiracije našli u filmovima nemačkog ekspresionizma (što i nije čudno s obzirom na velika nemačka rediteljska imena koja su pobegla od nacizma u Novi svet poput Frica Langa i meni omiljenog Bilija Vajldera). Na to se nadovezuje pesimistična atmosfera (usled besparice Velike Depresije i još više usled ratnih užasa i stradanja iz Drugog svetskog rata), cinični anti-junak i femme fatale (fatalna ženska).

Najvažniji uticaj na film noir izvršila je tvrdokorna/tvrdokuvana iliti hardboiled škola američke detektivske i kriminalističke fikcije koja je popularizovana u pulp magazinima (petparačkim, šund magazinima). Najkvalitetniji predstavnici te škole bili su pisci Rejmond Čendler (stvorio čuvenog privatnog detektiva Filipa Marloua), Dašijel Hamet koji se nakratko i pojavljuje u ZATAMNJENJU (stvorio detektiva Sema Spejda kog pamtimo iz filma Malteški soko u kojem ga je tumačio Hemfri Bogart), i Džejms M. Kejn (pisac romana "Poštar uvek zvoni dva puta" i "Dvostruko osiguranje", po kom su Čendler i Vajlder napisali scenario za istoimeni film).

Tematski, film noir je posebno interesantan zbog lika femme fatale, fatalne ženske upitnog morala, što je bila retka pojava nakon uvođenja ozloglašenog Hejzovog kodeksa. Prelomni film za ovaj kliše je upravo Dvostruko osiguranje u režiji Bilija Vajldera u kom je Barbara Stejnvik definisala kako bi trebalo da se ponaša, izgleda i vlada nezaboravna i kobna femme fatale. Usledio je niz sada poznatih noir "bad girls", kao što su one koje je igrala Rita Hejvort u Gildi (1946), Lana Tarner u Poštar uvek zvoni dva puta (1946), Ava Gardner u Ubicama (1946) i Džejn Grir u Iz prošlosti (1947). A u Vajlderovom Bulevaru Sumraka imamo poigravanje sa ulogom fatalne ženske i uopšte s celim Holivudom. Pandan femme fatale je privatno oko ili njuškalo. Cinični detektiv, anti-junak došao je do izražaja u mnogobrojnim filmovima kao što je Malteški soko (1941) ili Murder, My Sweet (1944) po romanu Rejmonda Čendlera Farewell, My Lovely.

TEČINA PRAŠNJAVA POLICA

Stranica iz Paxtonovog scenarija za Farewell, My lovely

Farewell, My Lovely. To je bio jedan od naslova koje je Ed Brubaker video na polici ispunjenoj knjigama sa kožnim koricama kada je kao dete s roditeljima dolazio u posetu tetki i teči u Los Anđeles, u četvrti Hollywood Hills. Edov teča je bio Džon Pakston (John Paxton), scenarista holivudskih filmova iz 40-ih i 50-ih godina, a te knjige sa kožnim koricama, u koje je mali Ed zurio svaki put kad bi svratio kod teče, ustvari su bili filmski scenariji posloženi na prašnjavoj polici. U vreme kada je Ed bio tek klinac, njegov teča Džon je odavno bio penzionisan i kako sam Brubaker u predgovoru kaže: ...tvrditi da je {teča Džon} gajio podijeljene osjećaje u vezi s filmskom industrijom ili ogorčenje zbog nekih stvari kojima je ondje svjedočio bio bi u najmanju ruku eufemizam. Teča Džon je bio ogorčen zbog toga što su neki od njegovih najbližih kolega i prijatelja iz industrije završili na takozvanoj crnoj listi. Crna lista scenarista, glumaca, režisera, producenata, muzičara i drugih umetnika iz industrije koji su izgubili posao i čije su karijere i životi, za neke, bili nepovratno uništeni jer su optuženi za ''neameričke aktivnosti'' zbog svojih stvarnih ili navodnih radikalno levih političkih pogleda, odnosno povezanosti sa Komunističkom partijom i organizacijama koje su se smatrale pro-sovjetskim, komunističkim ili subverzivnim. Okarakterisani su kao neprijatelji američkog morala, blagostanja i načina življenja; i kao takvi prognani da nikad više ne rade za Holivud, kako bi time bio sprečen njihov pogubni uticaj na američku javnost. Istrage i saslušanja koje je sprovodio senator Makarti; već spomenuta Holivudska crna lista, povezana sa saslušanjima koje je sprovodio Dom Komiteta za neameričke aktivnosti; i razne antikomunističke aktivnosti Federalnog istražnog biroa (FBI) pod vođstvom direktora Dž. Edgara Huvera smatraju se vrhuncem Crvene panike (Red scare).

BRUBAKEROV RECEPT

Dakle, gore navedene političko-društvene okolnosti i noir žanr su glavni sastojci od kojih iskusni žanrovski pisac kakav je Brubaker ''kuva'' svoju hard-boiled čorbu.

Charlie Parish

Nakon napada na Perl Harbor, veliki broj stanovnika Los Anđelesa prijavljivao je svake večeri policiji kako je, ne samo čuo, već i video japanske bombardere na nebu iznad svojih domova, iako ih u stvari nikad nije bilo. Već na prve dve strane Brubaker nam izlaže verovatno najvažniju poruku koju želi da nam kaže kroz ovaj strip. A to je da je ljudima lakše da veruju u laži. I to će biti lajtmotiv koji će se provlačiti kroz čitav strip sve do kraja. Junak naše priče, Charlie Parish, nije čuo niti video nikakve japanske avione, on je na nebu video samo zvezde koje se inače ne vide. Charlie je, kao i Edov teča, holivudski scenarista. On radi za Victory Street Pictures, najmanju od velikih produkcijskih kuća u La-La-Lendu. Smatra se jako uspešnim i potpisao je scenario za neke od najboljih filmova pre II. Svetskog rata. Međutim, onda odlazi u rat i ne vraća se kao isti čovek. Veliki deo sebe je tamo izgubio, a među stvarima koje je ,,izgubio'' bilo je i umeće pisanja scenarija. Od tada pati od autorske blokade i potpuno je izgubio sposobnost da piše nova dela. Ubrzo po okončanju rata kreće Makartijev lov na veštice. Čarli je ,,prokazao'' i ,,prijavio'' FBI-u svog starijeg kolegu i najboljeg prijatelja Gila Masona, takođe scenaristu. Nakon toga, napravili su dogovor, pošto Čarli ne može više da piše, Gil piše Čarlijeve scenarije, jer niko neće da zaposli scenaristu sa crne liste, a obojica žive od jednog, istog platnog čeka.

I tako ova noir epopeja počinje onako kako većina noir filmova počinje - ubistvom. Čarli se mamuran budi u kadi jednog bungalova. Taj bungalov mu je poznat, u njemu živi Valerija Somers, glumica u usponu i zvezda filma za koji Gil, ehm pardon, Čarli piše scenario. Ispravka, živela je, pošto je u susednoj prostoriji Čarli pronalazi mrtvu. Ubistvo u bungalovu nije strana pojava za Holivud. Jedan od prvih skandala koji je potresao fabriku snova dok je još bila samo radionica u povoju bilo je ubistvo tada vrlo popularnog i priznatog reditelja i pionira nemog filma Viljema Dezmonda Tejlora. Viljemovo ubistvo, koje se desilo 1. februara 1922. godine, dovelo je do eksplozije ludila i senzacionalističkih i često potpuno izmišljenih novinskih naslova i zaključaka. Ubistvo je i dalje nerešeno i zvanično je jedan od najstarijih hladnih slučaja (cold case) losandjeleske policije. Uskoro se bližimo stogodišnjici tog tragičnog događaja i verujem da nikad nećemo saznati istinu o ovom događaju. Mnogobrojni su navodi da je policija L.A. bila korumpirana i da je dobila naređenja ,,s vrha'' da zataška slučaj, pa su tako i mnogobrojni dokazi s lica mesta tokom vremena misteriozno nestajali. Ali to nije jedini slučaj nesposobnosti losanđeleske policije. Godinu i po dana pre fiktivnih događaja koji su opisani u ZATAMNJENJU, desilo se jedno stvarno, brutalno, morbidno, misteriozno, i takođe nerešeno ubistvo devojke kojoj je žuta štampa dodelila nadimak Crna Dalija. Njeno u struku prepolovljeno telo pronađeno je na travnjaku pored trotoara u naseljenom kvartu Los Andjelesa jednog prohladnog januarskog jutra 1947. godine. Samo tri nedelje nakon Crne Dalije još jedna devojka je bila brutalno prebijena i ubijena, a karminom su bile ispisane neke reči na njenom telu ali nikog nije interesovao taj slučaj jer je Dalija iz očigledno senzacionalističkih razloga bila popularnija i jača vest. Oba slučaja nikad nisu razjašnjena. Očigledno je istina da je policija u to doba bila jako korumpirana, da je bilo političkih upliva i mešanja u istrage, ali i da su zaposleni u policiji, prosto i jednostavno, bili nesposobni.

Murder, My Sweet

LIKOVI I ZAPLET

Ali vratimo se radnji stripa, posle ove, nadam se, interesantne digresije. Ko nije čitao strip do sada, preporučio bih mu da preskoči ovo i naredno poglavlje recenzije. Koji je prvi Čarlijev impuls pošto otkrije Val? Možda da pozove policiju? Koje mu misli padaju na pamet? Jedna od prvih je ,,A šta ćemo sada s filmom?''. Ako ste mislili da je to bezobzirna i sebična misao, sledeća će vas još više oduševiti, jer Čarli zaključuje da ne može da pozove policiju. Pronalazi krpu i briše svaki trag svog i bilo čijeg drugog prisustva u apartmanu i iskrada se napolje. Praviće se da ne zna ništa i zaboraviti na sve. Čarli kasnije glumi šokiranost kada mu tragične vesti o Valinoj smrti saopšti Dottie Quinn, zaposlena u PR službi studija, čiji je posao da ulepšava biografije glumaca i uopšte održavanje pozitivne medijske slike studija, makar to značilo i fabrikovanje ljubavnih odnosa, izmišljanje ,,preko trnja do zvezda'' životnih priča i tako dalje. Isti posao ili bolje rečeno cilj - održavanje imidža studija - ima i Phil Brodsky, šef osiguranja studija ,ali on je zadužen za prljaviji deo tog posla: sprečavanje i zataškavanje skandala i čuvanje matorih tajni tamo gde im je i mesto, u ormaru. Samim tim i njegove metode rešavanja problema su prljavije i nasilnije i potpuno drugačije od Dottinih. Brodsky u svom maniru prikrivanja, nakon kratkotrajne ,,istrage'' , objavljuje kako je Valerijina smrt bila samoubistvo. Glumica se obesila. Reditelj nesrećnog filma je Franz Schmitt koji je odbegao iz Nemačke. Očigledan Brubakerov omaž mnogobrojnim nemačkim umetnicima koji su oblikovali i obogatili američku kinematografiju, a ponajviše Fricu Langu i Biliju Vajlderu.

Brubaker nas postepeno, ali sa velikom umešnošću upoznaje sa ,,glumačkom postavom'' svog noir dela i sa slojevitošću koja se krije iza likova. Zaplet počinje da se zahuktava kada se Čarli poveri Gilu da je video Val i da njena smrt ni na koji način nije suicid, već da ju je neko zadavio. I uprkos Čarlijevoj naklonosti prema Val koja nam je nagoveštena do određene mere, ali ne do onih razmera koje ćemo kasnije otkriti, Čarli je onaj koji okleva da uradi nešto i potraži pravdu za devojku. Gil je taj koji uspe da nagovori i pokrene Čarlija da moraju preduzeti nešto. Ali ni Gil ne postupa iz nesebičnosti i osećaja za pravdu. Ne, ovo je njegova prilika da se osveti. Osvetiti se studiju kojem je dao toliko toga, a čiji ga se vrh u treptaju oka odrekao, koji ga je odbacio, prognao i zaboravio.

Tako su Čarli i Gil počeli da istražuju i da pokušavaju da sklope složenu slagalicu, deo po deo. Kako Čarli kasnije ironično kaže sam sebi: kako su bili glupi od samog početka, šta im je palo na pamet, da izigravaju detektive, heroje? A ustvari su bili dvojica običnih oronulih pijanica, pokretanih nemoći i cugom. I Gil i Čarli imaju komplikovan odnos sa pićem i za obojicu se može reći da su duboko upali u čeljusti alkoholizma ali na različite načine. Čarli je pio da bi izbrisao sećanja, da bi zaboravio, barem na kratko. Gil je verovao u latinsku poslovicu ''In vino veritas'' , alkohol uliva hrabrost, da pijani čovek govori i čini ono što zapravo želi, ali ne sme kada je trezan.

Maya Silver

The show must go on i tako studio pronalazi zamenu za Val. Njena zamena je takođe zanosna plavuša - Maya Silver, koja je bila u najužem izboru za ulogu koju je u konačnici dobila Val. Međutim, čudnom igrom sudbine na kraju ta uloga ipak odlazi Mayi. Ona je zanosna i atraktivna plavuša, u istoj meri ako ne i više nego što je to bila Val koja deluje čednije i više nevino. Maya je meksikanka iz siromašne četvrti LA, počela je karijeru kao plesačica i iza sebe ima propali brak sa nasilnim i pijanim ali jako talentovanim trubačem u jednom big bandu - Armandom Lopezom. Brubaker s velikom brigom profiliše svoje likove i kod njega ženski likovi nisu uobičajene dame u nevolji, a ni stereotipne femme fatale. Kao i muški likovi one (Val, Maya, Dottie i Melba Mason, Gilova supruga) deluju kao prave osobe od krvi i mesa, svaka osobena na svoj način, koje žive sa svojim odlukama, vrlinama, manama i greškama. Tom utisku životnosti umnogome doprinosi i to kako ih Sean Phillips crta - one su lepe, privlačne spoljašnosti, dostojanstvene sa osmehom na licu i pune životne energije, iako su možda iznutra nesrećne i bedne.

Val i Charlie

Najveći utisak na mene je ostavilo poglavlje Zvuk valova. Prelepo nacrtano, obojeno i ispripovedano, u tom poglavlju Čarli i Maya beže od obaveza i haosa svojih privatnih i profesionalnih života u mali izolovani bungalov na plaži severno do Malibua. Pesak i more. Zvuk talasa celi dan i noć. Bez prestanka u seksualnom zanosu. Kako Brubaker to elokventno pripoveda u kvadratićima za tekst: Čarli je uvek naivno ''pušio'' ovaj deo... početak. Kad čovek odabire verovati u laži... Ne samo u to da postoji neko ko ga zaista želi... Ko ga zaista razume... u dušu... već da i on sam za tim žudi. Ta laž koju ponavlja sebi najslađa je od svih. Taj beg van civilizacije, baš u tu kuću, dobija još više na težini i značaju kada kasnije otkrijemo da su baš tu Val i Čarli proveli svoj najintimniji zajednički trenutak. Tu su otvorili dušu jedan drugom, govorili bez trunke uzdržanosti o svojim najintimnijim i najbolnijim trenucima. Ogolili su se, razgolitili se, jedno pred drugim. I zato je baš tako poetično odgovarajuće da su tu noć spavali zajedno potpuno obučeni, držeći jedno drugo za ruke, kao deca koju pokušavaju zaspati tokom grmljavine.

Charlie na plaži

RASPLET

Razrešenje dolazi pomalo iznenadno i naglo, gotovo antiklimaktično, ali kad malo bolje razmislimo i udubimo se u kraj, on je u potpunosti u štimungu koji karakteriše noir. Protagonista se umešao u zaveru koja nadilazi njegove sposobnosti; on nije u mogućnosti ni da sagleda veličinu i težinu mreže u koju se upleo, još manje da razume motivaciju iza izopačenih postupaka određenih likova, a kamoli da popravi stvari i sprovede pravdu. Poput kraja legendarnog filma Chinatown Romana Polanskog - u kom Džek Nikolson glumi beznadežno tragičnog i izgubljenog detektiva - koji nam ostavlja gorak ukus u ustima pomešan sa tugom, besom i melanholijom dostojnom grčkih tragedija. Ed Brubaker i Sean Phillips nisu dosegli genijalnost takvog emotivnog završetka koji je mogao da izvede samo tragična figura kakva i jeste Roman Polanski. Kraj Zatamnjenja nas ostavlja bez priželjkivanog, zadovoljavajućeg kraja, ostavlja nas da budemo tužni, ne u istoj meri i jačini kao Chinatown, ali poprilično tužni i ljuti.

OŽIVLJAVANJE L.A. 1948.

Downtown Los Angeles

Brubaker i Phillips s podjednakom ljubavlju kojom su pristupili stvaranju ovog stripa, pristupili su i istraživanju ere koju pokušavaju da ožive na stranicama stripa. Ed je pročitao nebrojano romana, novinskih isečaka, istorijskih knjiga u nadi da će dobiti što sveobuhvatniju sliku L.A. tog vremena. U tome su mu mnogo pomogli i scenariji s kožnim koricama teče Džona. Kada bi ih otvorio zapljusnuo bi ga miris iz 40-ih, miris dimom ispunjenih kancelarija studija gde su se sati provodili nad pisaćom mašinom, ispijajući neizbrojive količine kafe i viskija. Brubaker tu atmosferu besprekorno prenosi koristeći, za fim noir tako karakterične odlike: voice-over naraciju (iz trećeg lica), uz veliki broj unutrašnjih monologa likova i upotrebe flešbekova koji su integralni deo priče.

A ko je bolji za vizuelno predstavljanje takve atmosfere starog Holivuda na papiru od Seana Phillipsa. Njegova olovka je, kao i uvek, prelepa i oštra, puna kontrasta i atmosfere, i postaje još upečatljivija uz pomoć palete boja Elizabeth Breitweiser.

Čuveni znak onako kako je prvobitno izgledao

ZAKLJUČAK / POSLEDNJI FADE OUT

Zatamnjenje (engl. fade out) je vid filmskog izražavanja, takozvani interpunkcijski znak na kraju određene scene. To je svojstveno filmska tehnika pri kojoj slika polako nestaje i pretvara se u crnilo.

Ako se prisetimo sa početka teksta spomenutih pet atributa koji čine film noir, Brubakerovo i Philipsovo Zatamnjenje štiklira kvadratić pored svakog atributa. Zatamnjenje je neobično i onirično putovanje kroz surove predele Holivuda u kovitlacu alkohola i erotičnosti koje nas ne ostavlja ravnodušnim.

KRAJ