The war to end all wars. Rat za okončanje svih ratova. Ovaj originalno idealistički slogan iz 1914. godine, korišćen često ispočetka da se opiše kao poslednji rat u istoriji čovečanstva, ne samo da nije bio poslednji, niti najveći, već je i direktan uzrok još strašnijem ratu koji će uslediti niti dve decenije po okončanju ovog, do sada najvećeg masakra u ljudskoj istoriji. Ali, šta je to, zapravo, doprinelo, pa da baš ovaj sukob ponese pridev Veliki? On niti je bio najduži, niti najsilniji, imali smo Stogodišnji rat (od 116 godina, ali hajde) u kojem je daleko više ljudi pomrlo od kuge nego u svim tim silnim bojevima, izuzetno nasilan verski Tridesetogodišnji rat (1618.-1648.) u kome je stradalo po nekim procenama čak i do 8 000 000 ljudi, uglavnom civila, te Napoleonove ratove (1803.-1815.) sa oko 6 miliona mrtvih. Međutim, za umne militarne ljude s početka XX veka, to sve su to bili ratovi prošlosti. Moderni ratovi su kratki, poput Austro-Pruskog iz 1866., koji je trajao niti 40 dana ili Francusko-Pruskog 1870./71., koji je trajao nešto duže, celih šest meseci. Uostalom, i potonji ratovi, Italijansko-Turski 1911./12. (trajao malo preko godinu dana), Prvi Balkanski 1912./13. (sedam meseci) i Drugi Balkanski 1913. (5 nedelja), pokazivali su da i kada su snage podjednake, nije potrebno puno vremena da se reši rat, samo da se dočeka odlučujuća bitka.
Zapadni front
Kada se na tu teoriju dodaju i razne ljudske frustracije i želja za revanšizmom: kod Francuza to je sramotan poraz u prethodnom (i gorepomenutom) ratu, te proglašenja Nemačkog carstva usred Francuske; kod Rusa su packe sa Berlinskog kongresa i strahovit poraz od Japana; kod Austrougara gubljenje nemačkog prestiža u Ujedinjenju te pad na drugorazrednu silu koja će istu moći da sprovodi na daleko manjima od sebe (Monarhija će još 1891. godine razraditi svoj prvi plan napada na Srbiju, dakle još u vreme kada su Austrija i Srbija bili u ljubavi za vreme kralja Milana, pa 1894., pa 1896., pa nanovo 1906., da bi najnoviji ratni plan doneo Konrad fon Hecendorf marta 1909. godine, i koji će od januara 1913. do juna 1914. godine tražiti čak 24 puta da se napadne Srbija!); Srbija koja je sa tri strane okružena neprijateljski nastrojenim državama; Bugarska nezadovoljna ishodom Balkanskih ratova u kojima je dala više žrtava nego sve druge države učesnice zajedno; Italija koja oportuno merka sa strane “svoje”, ali pre svega tuđe teritorije, a koje pripadaju njenoj, na papiru, saveznici… krvavo kolo može da se zadene uz ciku i vrisku!
I zaista, i u Parizu i u Berlinu i u Beogradu i u Beču i Pešti, vojni obveznici hrlili su ka svo-jim odredištima, a vozovi, taj moderan vid transporta trupa, ih je u rekordnom roku prebacivao na položaje koje su pametne glave iz nacionalnih đeneralštabova odredili. Neprijatelja treba sačekati tu i tu, udariti tu i tu i vratiti se kući na vreme da se organizuje žetva pešnice, neće ona sama sebe poseći. Jedini problem sa ovim planom što su svi imali isti takav plan i dopali u pat poziciju. Pride, ne samo da nije došlo do te odlučujuće bitke poput Kenigreca, Sedana, Kumanova ili Bregalnice, došlo je u međuvremenu do napretka u naoružanju, dok je taktika ostala ista, kao i sredinom XIX veka kad su se još koristile kremenjače. I dok aeroplani (prvi put upotrebljeni u Italijansko-Turskom ratu) još uvek nisu imali tu važnu ulogu kakvu će igrati u narednim sukobima, mitraljezi, poput Maksima, lupali su samo tako po divizijama, haubice i topovi sve većih dimenzija nanosili su stahovite gubitke u ljudstvu, a konjica, do ovog rata ponos i dika svake armije, pokazala se kao relikt prošlosti, što su posebno francuske jedinice gorko osetile na svojoj koži.
Maršal ili redov? Sve je to Foš za mene…
Međutim, svi gorepomenuti ratovi su uglavnom vođeni na teritoriji ili jedne ili rubnih područja zaraćenih strana, sve do sada, kada je plamen rata zahvatio čitavu Evropu. A upravo zbog podjednakih snaga i pat pozicije rat se odužio odnoseći nemerljiv broj života, a uvodeći do tada nezamisliv broj zaraćenih strana. Ako je i počeo kao Evropski rat, ulaskom Sjedinjenih Država 1917. (simbolično i Japana, Kine i Sijama) godine ovaj rat zvanično postaje i Svetski. I Veliki. I upravo će ulazak SAD biti jezičak na vagi koji će prelomiti da se rat završi 1918. godine a ne da ide i dalje u 1919. ili čak 1920. godinu, i da se izbegne dalje mrcvarenje.
A o tom mrcavrenju se upravo govori u ovom albumu. Tardi savršeno hvata u letu osećanja običnog vojnika (ovde su slučajno, zbog autorovog porekla, oni Francuzi uglavnom, iako ima tu i tamo Nemaca, a zaluta i pokoji Belgijanac), a mogao bi glatko da govori i o britanskom, aus-trougarskom, ruskom, srpskom, rumunskom, bugarskom ili bilo kom drugom vojniku, i ne bi promašio metu ni za milimetar. Jer za razliku od Britanaca koji su jedini imali profesionalnu vojsku (i koja je stradala još na samom početku rata, pa su i oni morali da pribegnu mobilizaciji), ostale države su imale sličan sistem mobilizovanja ljudstva u slučaju ratne opasnosti. Dakle, radi se o običnim ljudima, seljacima, opančarima, trgovcima… koje je jedan tragičan sukob spojio poslavši ih uglavnom u klanicu (ako su imali sreće) ili da se posle godina i godina provedenih u blatu i pacovima vrate unakaženi u svoje zemlje i u društvo koje ih odbacuje.
Bio je to rovovski rat
Takođe se lepo oseća i nerazumevanje sa jedne strane oficirskog kora prema sosptvenim vojnicima, koji često bivaju ne samo kažnjavani time što se šalju na samoubistvene zadatke, već i streljanjima ako se neki od tih zadataka ne obave. S druge strane, ne tako retko, sreće se razumevanje običnih vojnika suprostavljenih strana kada se nađu na ničijoj zemlji, pa jedni drugima čuvaju leđa za neko bolje sutra. Uostalom, nisu li upravo ti obični vojnici, baš tu, na zapadnom frontu, na Božić 1914. uspostavili primirje, pa čak odigrali i partiju fudbala? Tako nešto generali, maršali i feldmaršali su se potrudili da u narednim godinama ne dođe, pa su gledali da vojnici budu koječime zauzeti namesto bratimljenjima.
Edit i ja
S obzirom da je ogroman broj muškaraca se našao na frontu, žene, do tada obespravljene, odjedared su uskočile na mesta svojih muževa, braće, sinova. Trebao je neko da ide u fabrike, trebao je neko da radi po poljima, a taj neko su bile naše bake i prabake i njima Tardi daje posvetu, kroz Edit.
Da li ova knjiga ima mane? Da. Najveća mana je zapravo ta što je i pisana kao serija nepovezanih priča iz rata. Sad, nepovezane priče tu i tamo, ali ako je rat 1914.-1918., a sve priče su nekako smeštene u 1916. ili 1917. iz nekog razloga, onda nije ceo rat pokriven (lažem, jeste sa par vinjeta, koje pokazuju mobilizaciju i primirje), ali van toga zaista nema mu se šta prigovoriti. Uostalom, već u narednom delu, Prokleti rat!, koje će autor raditi sa Verneom, dobićemo i stalnog “junaka” i čitavu hronologiju Velikog rata sa njim. Ono što je autor hteo, a ovo je i odgovor na sopstveno pitanje odozgore, je da je itekako uspeo da dočara sav taj haos i očaj na frontu. Svojim sjajnim crtežom uspeo je samo da nam duboko u mozak ureže barem deo patnji i boli kroz koji su ti ljudi prolazili truleći u rovovima.
Za sam kraj, pored pohvala Feniks presu što je objavio ovo apsolutno fenomenalno izdanje, moram da uputim i par reči kritike. Jedna je u zanimljivostima već pomenuta. I dok su za svaku pohvalu propratni tekstovi, pogotovu ako su kvalitetni, kao ovi u ovom albumu, začuđuje da su ostali nepotpisani. Biće da je došlo do greške prilikom upisa ili skromnosti autora istih, a reč je o samom uredniku izdavačke kuće, Goranu Zečeviću. Svaka čast na odličnim informativnim člancima! Međutim, druga i ozbiljnija kritika odnosi se na sam sken, odnosno štampu. Strane 82 i 83, te 86 i 87 ostale su mrljave a tekst u oblačićima dupliran i težak za čitanje. Šteta za ovo, inače bi bilo izdanje za deset!
