PAKLENE PRIČE PETPARAČKOG ŠUNDA
Kultni, drugi po redu, film redatelja i scenariste Kventina Tarantina - Pulp Fiction iz 1994. godine počinje objašnjenjem engleske reči pulp iz rečnika American Heritage. Rečnik nudi dve definicije te reči. Prva, ona bukvalna, je da je to mekana, vlažna, bezoblična masa materije. Na srpski bi se to prevelo kao kaša ili pulpa voćke. Drugo značenje bi bilo da je to publikacija, poput časopisa ili knjige, koja sadrži teme koje su grozne, jezive i zastrašujuće, i takva publikacija se obično štampa na grubom, nedovršenom papiru. U stvari to je šund i kič literatura - ljubići, krimići, vesterni i ostali romančići koji i danas (iako u mnogo manjim tiražima) mogu da se nađu na kioscima za smešan novac (pet para), zato je vrlo prikladno preveden film i na srpski jezik Petparačke priče i na hrvatski kao Pakleni šund. Dakle, već po naslovu stripa možemo donekle da pretpostavimo šta ćemo naći unutar korica i da očekujemo Brubakerovo i Philipsovo poigravanje sa takozvanom šund literaturom pod čijim uticajem su nastali mnogobrojni filmski klasici vestern i noar žanra.
Časopis Six Gun Western u kom izlaze avanture
Red River Kida
Mesto radnje: Njujork. Vreme: 1939. godina, februar mesec. Protagonista: Maks Vinter, 67 godina, radi kao pisac vestern romana. Uredniku donosi najnoviju priču u kojoj njegovi glavni junaci, nakon još jednog opasnog okršaja, odlaze u Meksiko gde će se smiriti, skrasiti odnosno ,,penzionisati'' i voditi miran život. Bol i tuga se ocrtavaju na Maskovom licu dok gleda kako urednik izbacuje taj kraj iz scenarija. Kaubojske priče o Maksovom izmišljenom junaku se prodaju isuviše dobro da bi mogao već da se penzioniše. Dokle narod hoće i traži te priče, biće ih. To me podseti na priču o Sklaviju i Dilanu Dogu, kako je Sklavi želeo da završi serijal sa jubilarnim #100 ali zbog odlične prodavanosti serijal je osuđen da večno izlazi i postane bleda senka onoga što je nekad bio. Zato je Sklavi odlučio više puta da Dilana ubije ili da ga ostavi u nekoj bezizlaznoj i strašnoj situaciji na kraju epizode. Ali da se vratimo na Pulp. Ono što urednik petparačkih romana ne zna jeste da Maksove priče nisu delo potpune fikcije, već lik i delo Red River Kida deli mnogo čega zajedničkog sa životnom pričom njegovog autora Maksa Vintera.
VESTERN U DOBA NOIRA
Maks je čovek koji pripada drugom dobu, drugom vremenu. On je rođen 1872. godine i njegova prošlost skriva mnoge avanture i bolne rane iz vremena kada je Divlji Zapad polako nestajao pred nadolazećom civilizacijom. Maks toliko želi miran i srećan kraj za svog junaka Red River Kida i njegovog vernog prijatelja iz mnogih pustolovina, zato što takav kraj priče želi za sebe, ili je nekada davno želeo i pokušao to da ostvari. Međutim pošto život nije kao petparačka priča (ili baš, upravo zato što jeste?) tragičnim hirom sudbine to mu nije pošlo za rukom. Sve što mu je sada - starom, umornom, bolesnog srca, bez ušteđevine u osvit najvećeg rata koje će čovečanstvo iskusiti - ostalo jeste da pokuša da obezbedi budućnost svoje žene, druge žene koju je voleo u životu.
Protagonista Maks Vinter
Ne bih ulazio detaljnije u elemente zapleta i dalji tok priče, jer to treba svaki čitalac da iskusi za sebe. Ono što može da se očekuje od Brubakera jeste napeta, mračna i fatalistička priča koja skriva par dobrih i iznenađujućih zaokreta. Ono što je na prvi pogled najinteresantnije u Pulpu jeste spoj dva izrazito autentična i američka žanra: vesterna i noira. Naizgled su ta dva žanra raspodeljena u dve paralelne priče, odnosno vestern je u priči unutar priče, dok je noir u Vinterovoj hladnoj sadašnjosti. Međutim kako strip odmiče vestern elementi se sve više sele iz priče u Vinterov pravi život i kulminiraju u nasilnoj i eksplozivnoj završnici.
BRUBAKEROV RECEPT
Prepoznatljiva odlika Brubakerovog pripovedanja jeste introspektivna naracija glavnog lika. Strip čitamo čitajući Maksove misli. Ništa novo, takav vid pripovedanja Brubaker je koristio i u svojim superherojskim radovima, a kasnije je tu tehniku usavršio i izbrušio u svojim autorskim, kriminalističkim radovima koje objavljuje pod plaštom Image comicsa (Kriminal, Zatamnjenje, Sleeper...). Uprkos ranijoj, čestoj upotrebi - ta introspekcija ostaje podjednako intimna koliko i zabavna za praćenje. Brubaker je majstor s rečima. Uspeva da kaže i prenese mnogo toga sa najmanjim mogućem brojem reči.
Velika i važna saznanja iz prošlosti glavnog junaka u ovom grafičkom romanu imaju običaj da se dešavaju „van kadra“. Maks naizgled nonšalantno govori o bratovoj smrti, a ta smrt nije ni prikazana nama čitaocima. Saznajemo da je Maks imao ženu i ćerku i njihova sudbina je obelodanjena i zapečaćena samo jednom rečenicom. Maks odbija da ulazi u detalje, čak ni u sopstvenim sećanjima. Njegova nemoć ili odsustvo želje da se priseti stvari iz svoje prošlosti govori nam mnogo više o tim događajima i kako su oni uticali na njega, nego što bi bilo koje detaljno objašnjenje ili prepričavanje života njegove žene i ćerke moglo. Brubaker to sjajno artikuliše kroz Maksovo razmišljanje u jednom trenutku: Valjda kad ste poživeli toliko dugo, vaše ćutanje govori koliko i vaše reči. Ili je stvar u tome što potičemo sa drugog mesta i iz drugog vremena u kom ljudi nisu toliko pričali o svom bolu. Pa ni ne znamo kako se to radi...
Maks je star čovek pun bola, ali ne dozvoljava sebi da padne u očajanje i samopreziranje. A izvor tog bola je u tome što je nadživeo sve one koji su mu bili bliski. I tu ne mislim samo na njegovu porodicu, već i na saputnika iz hiljadu avantura čoveka po imenu Spajk. U Spajku se ogleda tragedija izumiranja Divljeg zapada, on je arhetip mitskog revolveraša. On je čovek koji se oseća potpuno prazno bez avanture i uzbuđenja i prepušta se alkoholu i sporom ali efikasnom samouništenju. Jedan od retkih koji je preživeo ta turbulentna vremena je jedan pinkertonov agent koji je nekada u dobra stara vremena stalno bio za petama Maksu i Spajku. Ali o njegovoj priči i odnosu sa Maksom pročitajte unutar stripa.
Brubaker i u ovom stripu uspeva da provuče kritiku američkog društva. Kao što je u Zatamnjenju istraga i proterivanje navodnih komunista iz filmske industrije jedan od pokretača priče, u Pulpu su takođe provučene određene političko-društvene okolnosti koje su bile prisutne krajem 30ih godina: postojanje nemalog broja pristalica nacizma u SAD-u u osvit II Svetskog rata i tokom prvih godina rata do odlučujućeg japanskog napada na Perl Harbor , kao i sistematski antisemitizam koji je prožimao izgleda sve pore američkog društva. Od Fordove fabrike do barova koji ne primaju Jevreje. Isto tako mislim da nije slučajno što je Maksova nova supruga, Rosa, žena hispano porekla koja radi kao čistačica u zgradi gde Maks živi. Maks se oduvek osećao prijatnije i kao da više pripada sa onim odbačenima, sa ljudima sa margine, van sistema, bilo to odmetnici od zakona što je i sam bio ili sa Rosom, ženom koja zbog svog porekla i imovinskog stanja spada u niže nivoe tadašnjeg društva.
Mana Pulp-a je što nije duži od samo 70-ak stranica, ali nemam nikakve konkretne zamerke koje bi možda bile ispravljene kad bi strip bio duži. Pulp svakako nije u istoj meri slojevit i ambiciozan kao Zatamnjenje ili Kriminal, ali ne mogu da kažem da mu išta fali ili nedostaje time što nije ambiciozan.
PHILIPSOVO OSLIKAVANJE N.Y. 1939. I DIVLJEG ZAPADA
Njujork 30ih na fotografiji
Šta reći o crtežu Sean Phillipsa što već nije rečeno. Sinergija njegovog crteža i Brubakerovog scenarija je postala toliko prepoznatljiva da je gotovo nemoguće zamisliti da jedan radi bez drugog. Ne postoji bolji izbor za ovakve tvrdo kuvane priče od Seana.Lica aktera u Maksovom sećanju su oskudno nacrtana, često su u senci i bez detaljisanja, onako kakvo je i Maksovo sećanje u nekakvoj izmaglici, dok je sadašnjost jasnih obrisa ali su ti obrisi sumorni i depresivni. Njegov crtež odiše atmosferom koja je gotovo opipljiva. Osećamo hladnoću u kostima dok sneg pada na užurbane Njujorčane i očajnog Maksa Vintera, kao što i osećamo sunce koje nas peče po koži i kako su nam usta suva od žege, sparine i vreline u blizini Rio Grandea u vestern/flešbek delu stripa. Ovog puta za kolor je zadužen Seanov sin - Jacob Phillips. Primećujem da je na internetu sveopšte oduševljenje njegovim bojenjem pa ću zato preneti zapažanja kolega sa sajta Strip Blog(pogledajte zanimljivosti): Ipak, atmoferu ovog stripa najbolje dočarava kolorista Džejkob Filips. On ne samo da nadograđuje Šonov crtež, već nas na najbolji način uvodi u Maksov način razmišljanja i njegovo doživljavanje sveta. Za Maksove flešbekove iz odmetničkih dana na divljem zapadu Džejkob Filips koristi oskudnu paletu boja, svega 2-3, uglavnom jarke i svetle, definišući tako Maksovo doživljavanje sveta koji je bio jednostavniji i mnogo manje mračan. Ovim takođe odaje počast starim stripovima iz novina, iz vremena kada su koloristi na raspolaganju imali samo 4-5 boja. Sadašnjost je obojena upravo onako kako je Maks doživljava i kako se i sam oseća, mračno i sumorno, dok su jedino scene u kojima je prisutna Maksova supruga obojene toplim i svetlim bojama.
Ja ću samo reći da, iako cenim rad i zalaganje mladog Philipsa, moram priznati da nisam oduševljen njegovim kolorisanjem i ne mogu da se otmem utisku da bi koloristkinja Elizabeth Breitweiser uradila bolji i vizuelno prijatniji posao. Philips i Brubaker su sarađivali s njom na Zatamnjenju, Fatale, Kill or be killed... Njena paleta boja mi je prirodnija i privlačnija.
ZAKLJUČAK
Pulp je luda tvrdo kuvana vožnja sa elementima vesterna. Preporučujem ovaj strip svim ljubiteljima gorespomenutih žanrova kao i usputnim čitaocima jer je vredan pažnje i prijatno utrošenih sat vremena čitanja.
Njujork 30ih u stripu
