Ima tome više od petnaest godina kada me je jedan od naših forumskih Slovenaca cimnuo da mu u jednoj od njujorških striparnica kupim i pošaljem tada friško izdato američko izdanje Teksa Usamljeni jahač (The Lonesome Rider) Nicija i Kjuberta. Bio sam dvojako šokiran. Prvo sa samim izdanjem koje sam (istina, u tuđe ime) relativno papreno kupio. Nešto što se u Italiji zove Đigante, ovde je sprčeno na neki skoro pa manga format, jedva čitljiv. Maleno, crno-belo izdanje, bilo je u to vreme skoro pa duplo skuplje od bilo kojeg DC ili Marvel trejda. Ali, drugi šok je došao kada sam, ipak, se naterao, da pre slanja u Slovenačku, privirim stripu na kvarno, da vidim o čemi se radi.
Jači od vatre.
Brži od metka.
Žilaviji od Pere Kojota.
Nije postojala nemoguća situacija u koju naš Teks nije upao, ali se jedanko tako nije volšebno izvukao bez ikakvih posledica. Pad s litice? Pih, otrese prašinu sa revera i nastavi dalje. Pucanj iz pištolja iz neposredne blizine? Trzaj glavom ulevo, i mirna Bačka.
Moj prvi susret sa Teksom i moje prvo
sipanje sone kiseline u oči nakon čitanja
Shvatio sam da je Nici jedna najobičnija budala, koja sa pisanjem scenarija nema veze, poslao ovog zlosrećnog Teksa put Koruške, i…
Onda se dogodilo da se u par godina, dva velemajstora dohvate da crtaju Teksa, Filipuči i Alesandrini. Ja, naravno da nisam mogao da propustim ovakvu priliku, i da uz neizbežnog Magnusa, ne nabavim pobrojane Teksonove. Filipuči je bar imao prilike da radi sa pismenim scenaristom, pa Seminole nisu ni ispale toliko loše. Đino je miljama ispred Klaudija, ali to zaista nije ni teško, Nici je u grupi onih Bonelijevih invalida poput Kjaverotija, Rujua, Minjaka i sličnih koji ti konstantno idu na živce, ali umeju, once in a blue moon, i da ispale i jednu valjanu priču i time zapravo i opravdaju titulu scenariste. Mada, Nicijevu dobru i smislenu priču tek treba da nađem (a vratio sam se i Niku Rajderu, što je tek posebno bolna tema…) Ko zna, možda jednog dana i uspem.
U (ponovnoj) potrazi za
(ponovo) ukletim indijanskim zlatom
Danas sasvim sigurno nisam. Do pisanja ove recenzije Nicija sam smatrao samo jako lošim scenaristom, a do par minuta pred samo hvatanje iste, imbecilom. Imam jako neprijatnu osobinu da, kada se dohvatim pisanja nečega, počem prvo duboko da istražujem i pripremam. Meni je Teks (i dalje) velika nepoznanica. Imam pročitanih deset od xy objavljenih avantura Noćnog Orla, što je praktično ništa. Ali umem da prepoznam slab scenario (vidi “jako loš scenarista”), kakav je Zlatni kanjon. I, kada prilkom kopanja naletiš ne na jedno, ne na dva, već skoro na deset upozorenja na uBciju da je ovo već viđeno u jubilarnom 500-om broju, onda se potrudiš da istu i nađeš, pročitaš i… šlogiraš. Lik je ‘ladno samo prežvakao radnju te priče, prebacio je iz Jute u Arizonu, Navahe preobukao u Apače, a ostalo je samo šminka… Da se čovek prekrsti i levom i desnom. Znači, Nici ne da nema više originalnih ideja, već krade svoje sopstvene. Da su barem iole valjane i da ičemu vrede.
A ne vrede. Ako je premisa priče ta da se Teks i prijatelji sasataju sa Sandej Džimom da bi Teks izmolio Kočiza da Džimu dozvoli da mazne koji gram zlata iz kanjona, svaka nada da iole ozbiljna i smislena priča može da se izrodi iz toga pada u vodu. Ne zaboravimo da je Simaronova banda bila n puta u mogućnosti da ubije Teksa ko psa, samo da bi na najgluplje moguće načine se pronalazio izgovor da se to ne učini. Zašto onda uopšte dovoditi Teksa u situaciju u kojoj on ne može ni biti, kad znamo da će nove avanture Noćnog Orla osvanuti sledećeg meseca na svim kioscima koji drže do sebe? Time se samo potkopava legitimitet scenariste, odnosno kad bi ga ovaj uopšte i imao. Šta će Simaronu Džim uopšte ako je već nameračio da se uortači sa Juhom i da ide protiv Kočiza, kad Kočiz već zna za Zlatni kanjon? I ako Kočiz ne želi da otkrije položaj kanjona, neko drugi iz plemena bi možda mogao, koliko je ono Apača napalo Sandej Džima prilikom prvobitne krađe zlata? Stara deva i Tiger Džek koji poput žutokljunaca padaju u zamke… Mnogo je rupa u scenariju, baš mnogo.
Alesanrdinijeva pripremna naslovna strana
Jedini koji je bio na nivou ovde je Đankarlo Alesandrini. Grafički otac Martija Misterije u svom izletu u svet Teksa Vilera nije se obrukao. Njegov Teks, iako osoben, je Teks (uostalom, baš kao i Dilan Dog), kao i ostali likovi iz Teksovog okruženja. Jer, majstor ostaje majstor. Ako imam zamerke, to je onda za naslovnu stranu, nekako je nesadržajna, mogla je i malo bolje. Ali, s obzirom sa čime je i radio čovek, sasvim je razumljivo da nije imao nikakvu inspiraciju. Otude i ocena više nego koju bi mu i inače dao.
Ljubiteljima Teksa koji imaju sve epizode preporučujem takođe da uporedo pročitaju obe navedene priče (prvo kolorisanu pa gigant) i da nakon toga ostave utiske. Jer, ako vara scenarista, varajte i vi. Siguran sam da će ocene biti drugačije nego da pročitate samo ovaj zlosrećni gigant.
.jpg)
