Prvih nekoliko svezaka Priče iz baze Drugde, uglavnom, kod šire čitalačke publike kako u Italiji tako i u našim krajevima je viđena kao odraz kvaliteta, kako priča, tako i crteža. Ni ne treba da čudi, prvi broj bio je posvećen samom nastajanju baze, a onda je usledila serija od čak tri odlične priče čiji glavni protagonista je bio niko drugi do Šerlok Holms, a pisac ovih priča je vaskrsli Dojl u Rekanju sam! Ali, između ove Šerlokove trilogije, uglavila se i ova, Mark Tvenova priča, smeštena u periodu tokom i (uglavnom) posle završetka Građanskog rata u Americi, i to na širokom pojasu od Apalača na Istoku, do Nevade na Zapadu zemlje, gde će naš junak pomoći agentima baze da lovi gmazolika vanzemaljska bića, koja spremaju invaziju na Zemlju. Ništa manje! Kako se ova priča nosi sa svojim prethodnicima? Dobro, ili im nije ni do kolena? Ajd, da vidimo…
Kasteli se ovde snalazi kao riba u vodi. Kada čitamo izmišljene priče objavljene u Enterprajzu, one zvuče kao da ih je pisao sam Semjuel Klemens, a ne Stara lisica Kasteli. Sam Mark Tven je odlično prikazan, ali ne samo on, bukvalno svi protagonisti su odlično i u detalj karakterizirani. Pogledajte samo Zanimljivosti, odakle je Kasteli izvlačio imena tih likova i davao im te iste karakteristike: iz istorije, iz literature, iz stripova, iz serija, iz filmova… Omaži su svugde i na svakom mestu, gotovo da nema stranice gde nema neke reference na nešto ili nekoga.
Pored novog upravnika baze Drugde, Murkoka, mi se upoznajemo sa plejadom likova, kako istorijskih, poput tada generala i državnog sekretara, a već od naredne godine i izabranog predsednika Sjedinjenih Država Julisiza Granta (koji je jedini do tada, i to neuspešno, tražio treći predsednički mandat, da bi onda Ruzvelta samo smrt sprečila u reizborima…), preko stripova, ovde nam je na nekoliko strana dat omaž Li’l Abneru Ala Kapa, kao i Garoviksu Gošinija i Uderca, protagonistima romana poput Ikaboda Krejna, Dekstera Vorda, Kralju i Vojvodi, pa serijama Seljačine sa Beverli Hilsa i Avanturama Rin Tin Tina, a imamo i omaž Klintu Istvudu u Dobar, loš zao u liku Garija, a pominje se čak i ET-Vanzemaljac! I nijednom od navedenih, kao ni Krejdelu i njegovim omiljenim podanicima, nema se šta zameriti, svi su odlično karakterizovani i prikazani.
Sam Mark Tven je odlično opisan. Čak i da niste imali pojma o njemu kao piscu i da (ne znam zašto) tokom školovanja niste iščitali ič od obavezne lektire, na ovih 160ak stranica Kasteli nam ga opisuje baš onakvog kakav je bio, i čime se sve bavio. Mi njega danas znamo kao slavnog pisca i humoristu, ali biografija Semjuela Klemensa je izuzetno bogata, a Kasteli se potrudio da baš ništa ne izostavi. Od njegovog (kratkotrajnog) učešča u Građanskom ratu na strani Juga, preko raznoraznih stvari kojima se bavio ne bi li preživeo, pa samim tim i kako je i usvojio svoj nadimak, putujući na parobrodima Misurija i mereći dubinu reke, do odlaska na Zapad sa starijim bratom Orionom, koji će postati i sekretarom teritorije Nevada (1861.-1864), u potragu za boljim životom. Tamo će postati i rudar i dopisnik lokalnih novina, a sve smo to imali da pročitamo u divnom pripovedanju Alfreda Kastelija koji umešno imitira samog Marka Tvena tamo gde treba. Nemojmo zaboraviti da smo se upoznali takođe i sa raznoraznim Klemensovim tehnološkim zanimanjima, kroz strip smo videli da je i sam patentirao uspešno samolepljive albume, ali i neuspešno investirao u automatske slovoslagačnice. Bio je i prijatelj sa našim Nikolom Teslom, takođe! Kasteli kroz ceo strip crpi ideje koje će Mark Tven u kasnijem periodu uspeti da realizuje, pa se tako upoznajemo sa radovima koji u ovom trenutku (1867. godina) ne postoje, poput: Doživljaji Toma Sojera, Doživljaji Haklberija Fina, Srednjevekovnog romana, Tri hiljade godina među mikrobima i drugima.
Međutim, igrajući na kartu budućih romana (jer, na kraju krajeva, ideje vrcaju autorima u glavi i godinama, pre nego što se stave na papir i budu objavljene, zar ne), Kasteli se malkice preigrao u svom scenariju. I to na dva mesta. Prvi put, i to iz meni nepoznatih razloga, početak priče smešta u 1863. godinu. Zašto baš tada? Jer, vremenski okvir smešta istorijske događaje godinu dana ranije. Kako? Prvo, samo otvaranje priče sa sudijom Sjuelom je izmišljena vest koju je Mark Tven napisao za Enterprajz, a ovaj je objavio 4. oktobra 1862. godine. Drugo, i bitnije je bitka koja se odigrala između Konfederacije i Unije na prolazu Glorijeta. Kao što je navedeno u Zanimljivostima, ista se desila u periodu od 22. do 28. marta 1862. godine. Dakle, ostaje nejasno zašto se Kasteli odlučio da priču smesti godinu dana kasnije, a da se ravna prema istinitim događajima koji su se desili ranije. Da je priča smeštena u 1862. godinu, ništa se ne bi poremetilo. Mark Tven je na zapad stigao 1861. godine i ostao do 1865, kada je krenuo dalje sa svojim životom i priključenijima. Razumem da Kasteli voli da se igra nekozistentostima u svojim pričama, pa kad imamo Martija iz tridesetih, on ubacuje elemente i iz pedesetih godina, na primer. No, i dalje sam pri stavu da je lagano moglo da se krene iz 1862…
Ali, to i nije toliko strašno, koliko me je iz takta izbacio Prototip Iks. Sad, prototip ko prototip, svašta se pravi svaki dan na ovome svetu, a i navikli smo na sve i svja u bazi Drugde, zar ne? Međutim, ako pažljivije čitamo šta se dešava u bazi, videćemo da sva čudesa koja se tamo prave, ako nisu iskopana i nasleđena od neke nestale civilizacije ili od vanzemaljaca ili tako nečeg sličnog, što se uvek napomene, je bazirana na već bar istorijski utemeljenoj ideji nekog pronalazača. Možda on to još nije izumeo, ali ima nacrte: BUM!, i baza Drugde decenijama pre svih ima to i to (da li je to struja, pisaća mašina, ili neko drugo sokoćalo, nije bitno). Međutim, za prototip Iks zaista nema opravdanja. Ne znamo u kom periodu 1867. godine se događa naša priča, ali za pretpostaviti je da je tokom godine. Kasteli se zaleteo u ovome, pozivajući se na interesovanje Marka Tvena za radijum, i za priču koju će on objaviti 1904. godine. Na njegovu žalost, nije dobro obnovio gradivo iz fizike za VII razred, jer da jeste, znao bi da 1867. godine niko živi na planeti Zemlji nije znao ni šta je radijacija, niti šta je radijum, a nekmoli atomska bomba. Marija Kiri, na koju se Mark Tven poziva, rođena je tek krajem te iste godine, 7. novmebra, tako da naravno da nije mogla da pomogne, pa je njeno pominjanje u najmanju ruku apsurdno. Da je bar ovaj deo izbačen i da nije ugledao svetlost dana, mi bismo ostali u čuđenju otkud bazi Drugde znanje za atomsku bombu, ovako, pozivati se na nekog još nerođenog, koji bi, kobajagi, trebao da pomogne bazi u konstruisanju prototipa, je zaista veliki šamar za scenaristu. Već sam napomenuo u Zanimljivostima da se o radijaciji nije znalo ič sve do kraja XIX veka, tačnije do 1895. godine, na kraju krajeva ni sama Kirijeva nije joj znala pravu prirodu, pa je sebe i svoje beleške izložila radioaktivnom zračenju. Biće potrebno svega 11 200 godina pre nego što se njene beleške, bez prethodne posebne opreme, mogu slobodno i bez straha po život pregledati. Uostalom, i radijum (drugi element koji je otkrila, prvi je polonijum), dugo se koristio u radiolumiscentim uređajima, poput ručnih i zidnih časovnika, sve do kraja šezdesetih godina, kada je konačno i naširoko prihvaćeno da radijum izaziva rak kostiju, a i sama Kirijeva je preminula od oboljenja koštane srži u svojoj 66. godini života. Istina je, kako se veli u stripu, da će biti potreban skoro čitav vek za (novi) prototip, jer će tek 1938. godine u Nemačkoj biti otkrivena lančana nuklearna reakcija, kao kruna istraživanja raznih naučnika, poput Silarda, Radeforda i Čadvika, samo da pomenemo par, do Hana i Štrasmana, a koja će dovesti i do Projekta Menhetn, Gedžeta, Litl Boja i Fet Mena i ostalih divota… Potpuno bespotrebno trčanje pred rudo!
A mala zamerka ide i na negativce. Opet vanzemaljci. Opet invazija. I opte neka nova suluda vrsta. U redu, za predložak je uzeta priča Marka Tvena koja ga je proslavila, ali se postavlja pitanje, ako već živimo u univerzumu Martija Misterije, sa koliko smo se to vanzemaljaca suočili, i sa koliko to invazija smo se izborili? Postaje malo dosadno. Istina, na ovo može da se gleda i iz drugačije perspektive, na kraju krajeva Mark Tven je bio poznati šaljivac, pa možemo da ovu celu priču okrenemo na tu stranu i da je ne uzmemo za ozbiljno. Izbor je vaš.
Ali, jednom se svakako ne može zameriti, a to je crtež Dantea Spade! Apsolutno fantastično odrađen posao, do u detalje, pogotovo kad je trebalo prikazati američku vojsku, njene uniforme i oznake. Ništa naravno nije bio lošiji u prikazu gro plana aktera ili prirode. Sjajno, zaista! Nažalost, naslovna strana Alesandrinija tek nešto više od proseka. Ona zelena boja koja dominira je naprosto odvratna. Kapiram šta se htelo, ali je loše ispalo. Janjetov je bolje odradio posao, ako smem da primetim.
Sve u svemu, da odgovorim na pitanje koje sam postavio na početku: da, iako ima nekih problema u scenariju, koje sam, nadam se, obrazložio, sama priča je izuzetno pitka, zabavna, prepuna poznatih, i daleko više nepoznatih referenci, tako svojstvenih Kasteliju, i drži pažnju sve do samog kraja. Staje rame uz rame sa ostalim pričama iz baze Drugde koje su izlazile u početku, i sa njima je barabar! Preporuka!
