Rekvijem

Barefoot Gen

VKVC SC 1 | 50 str.

Vino pije Kraljeviću Marko sa vampirom Čenom, i sabljom kosi elitnih vampira glave po Beču carstvujućem, Beču turobnom, da glavu bratovu sveti i sa Čenom mapu odiseje ište, dok Mocart čembalom neupokojenom pokoju himnu plete...

Informacije o autorima

Scenarij

Crtež

Naslovnice

Ocjena stripa

Recenzija

Ukupna ocjena 83%

Priča 10

Scenarij 10

Crtež 5

Naslovnica 8

Moja ocjena

Ocijeni strip

Ocjena čitatelja

Ukupna ocjena 81%

P*8

S*8

C*9

N*6

NASLOVNICE — DOMAĆA IZDANJA

  • Rekvijem 1. deo
    PZ 2881
  • Rekvijem 2. deo
    PZ 2882
  • Rekvijem 3. deo
    PZ 2883
  • Rekvijem 4. deo
    PZ 2884
  • Rekvijem
    VKVC SC 1
  • Rekvijem 1. dio
    SRVL 67
  • Rekvijem 2. dio
    SRVL 68

ZANIMLJIVOSTI

  • Prva knjiga serijala „Vekovnici“ izašla je 2007.godine u Politikinom zabavniku broj 2881, 2882, 2883 i 2884. Kompletirana priča će ugledati svetlost dana tek tri godine kasnije, 2010. godine, u izdanju System Comicsa koje će ispratiti serijal do sedme knjige „Na kraju krajeva“
  • Serijal „Vekovnici“ je izašao u ukupno 10 albuma do sada: osam regularne serije (računajući u to i svojevrsni nulti album „Bajka i druge priče“) i dva spin off albuma „Beskrvni“ (koji je i prvi pravi spin off u istoriji srpskog stripa).
  • Sve albume „Vekovnika“ i „Besmrtnih“ napisao je i uredio Marko Stojanović iz Leskovca. Na serijalu sarađuje preko stotinu strip crtača i ilustratora iz Srbije, Hrvatske, Grčke, Slovenije, Rumunije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Crne Gore i Makedonije. Pripremu albuma za štampu radi Bojan Debenak iz Beograda.
  • „Vekovnici“ je avanturistički strip serijal o dvojici slučajnih partnera, misterioznom vampiru Čenu i ćudljivom besmrtniku Kraljeviću Marku koji u Evropi s kraja osamnaestog veka ukrštaju staze sa mitološkim bićima kao što su vampiri, psoglavi, todorci, ali i istorijskim ličnostima poput Mocarta, Miloša Obilića, Stevana Sinđelića te književnim likovima kao što su Til Ojlenšpigel, doktor Faust, D’Artanjan, Frankenštajn i mnogi drugi.
  • Stripovi iz serijala „Vekovnici“ i „Beskrvni“ osvojili tridesetak nagrada na Međunarodnim salonima stripa u Beogradu i Velesue. Nulti album „Vekovnika“, Bajka i druge istine, dobio je nagradu za najbolje domaće strip izdanje za 2010. godinu na Osmom međunarodnom salonu stripa u Beogradu.
  • Nedeljnik „Nin” je „Vekovnike“ proglasio za najbitnije dešavanje u srpskom stripu u 2012. godini. Rang-lista koju objavljuje „Nin” je dugi niz godina jedina relevantna lista najvažnijih izdanja, festivala i uopšte svih dešavanja vezanih za devetu umetnost.
  • Ova recenzija je Vašem recenzentu donela Plaketu na 18.Balkanskoj smotri mladih strip autora u Lekovcu za najboljeg mladog strip-teoretičara Balkana 2016. godine :)
  • Edicija, broj i naslov originalnog izdanja u kojem je priča objavljena: Politikin Zabavnik 2881,2882,2883 i 2884; System Comics „Vekovnici“ knjiga 1.
  • U aprilu 2019. na rumunskom je objavljena crno-bijela nova verzija prve epizode koju je nacrtao Marko Nikolić, uz doprinos Dejana Nenadova koji je nacrtao nekoliko tabli. Verzija u boji objavljena je u hrvatskoj Strip reviji Večernjeg lista. op.ur.

Maltene je nezamislivo bistrog slova izneti čega su sve Marko Stojanović i Srđan Nikolić Peka dohvatili u prvoj svesci avanturističkog serijala „Vekovnici“.

„Rekvijem“ je prvi od trenutnih sedam junačkih prkosa „Vekovnika“ surovim uslovima domaće strip-scene. Radnja se bavi besmrtnim Markom Kraljevićem koji se u carskom Beču s kraja osamnaestog veka udružuje sa vampirom Čenom i dolazi u posed mape koja će od druge knjige diktirati njihovo epsko putešestvije. Istovremeno, kompozitor Volfgang Amadeus Mocart po nalogu Hajnriha Mercera pokušava da završi „Rekvijem“ dok u bečkim krčmama i dvorovima sve vrvi od vampira koji su se kroz vekove potpuno integrisali u društvo. Kao što se može naslutiti samo iz sinopsisa, scenarista Marko Stojanović (u daljem tekstu samo Stojanović ili scenarista, da bi se izbeglo brkanje sa njegovim imenjakom Mrnjavčevićem/Kraljevićem) je vrlo smelo u samo pedeset strana ubacio pregršt istorijskih ili mitoloških likova, pravu galeriju rizično velikih imena, i sa njima započeo spretan ples na vrlo tankoj žici. Krenimo samo od samog glavnog lika - Marka Kraljevića.

Harmonija mitskog, istorijskog i fiktivnog

Stojanović ga u prvom nastupu, tučom u krčmi „Crni Mačak“, oslanjajući se na karakterizaciju iz epskih pesama, predstavlja pre svega kao usamljenog „konjanika“ prgavog karaktera, strastvenog u vinu, silnog u maču i priprostom u govoru. Iako svojom pojavom pleni pažnju čitaoca, centralna uloga u prvoj trećini albuma ostaje na vampiru Čenu koji je pokrenuo naraciju i ponudio čitaocu svoju primamljivu poziciju sveznajućeg i iznad situacije. Marko je i nakon ulaska na scenu ostao prevelika misterija te čitalac još uvek ne zna kako na njega da reaguje i šta od njega da očekuje. Otkud on u Beču? Kako je moguće da ga nalazimo toliko posle 14.veka? Otkud sad ta njegova besmrtnost? Čak će i Čen u interakciji sa čitaocem prokomentarisati: „Ovde se ne radi o tome šta sam ja, već o tome šta si ti?“. Potpuna centralna uloga će mu biti dodeljena tek nakon što se, kako to obično biva, osveta za tobože mrtvog prijatelja Tila Ojlenšpigela ubaci kao primarni motivator njegovog učešća u radnji i nakon što Stojanović utvrdi njegovu logičnu vezu sa Markom Kraljevićem iz epskih pesama i istorijskih udžbenika s ciljem stvaranja fiktivne verodostojnosti. Taj ključni momenat je tečno izveden u reminiscenciji kojom Marko pripoveda dešavanja oko Maričke bitke i Bitke na Rovinama. Po uzoru na Konstantina Filozofa, koji je u „Žitju despota Stefana Lazarevića“ izmirio kontradiktornost narodnog predanja o Marku kao srpskom junaku i istorijske činjenice o njegovom vazalskom odnosu sa Turcima („Tada pogiboše kralj Marko i Konstantin... Jer svi ovi behu sa Ismailjćanima, ako i ne po volji, a ono po nuždi, tako da kažu za blaženog Marka da je rekao Konstantinu: Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu.“ (iz „Žitja Despota Stefana Lazarevića“ Konstantina Filozofa, napisanog posle 1433.godine)), Stojanović pedalj po pedalj sve tri njegove verzije – epsku, istorijsku i fiktivnu – stapa u jednu jedinu narativno-funkcionalnu celinu.

Moj otac Vukašin, Bog da mu dušu prosti, bio je surov i ohol čovek – upravo onakav kakav je morao biti da bi od peharnika Cara Dušana stigao do sopstvenog prestola! To što ga je učinilo kraljem sopstvene zemlje, na kraju ga je odvelo pod zemlju...Njega i hiljade drugih u strašnom porazu na Marici! Uistinu, nisam bio mnogo drugačiji od svog oca, ali sa stupanjem na presto od mene se očekivalo da to postanem...inače bi drugi platili cenu! Jedino po čemu sam se zaista razlikovao od Vukašina bila je činjenica da nisam voleo da vladam...valjda stoga što sam uvek imao teškoću da se savladam!...“

Vladavina Vukašina Mrnjavčevića, Marička bitka i pogibja Vukašina i srpske vojske te Markovo nasleđivanje prestola. Istorijski momenti koji Stojanoviću služe isključivo kao podloga na kojoj će da naglasi psihološki aspekt likova . Marko je na oca „surov i ohol čovek“, a upravo ga očev primer uči da obaveza krune traži nekoga drugačijeg. Poslednja fraza je najinteresantnija: domišljatom igrom reči, Marko komentariše svoju nesposobnost kontrole besa kao deo karaktera koji se kosi sa nametnutom političkom dužnošću i koji već „pravda“ u ime naracije i njegovu prošlost i fiktivnu sadašnjost.

Kako to biva, upravo sam ja morao da ljubim skute onima koji su mi upokojili oca...da bi služio svom narodu...da bi ga spasao ognja i mača!“ ili „Iako sam jahao sa begovima i pašama, nisam tog dana na Rovinama sejao kroz hrišćane za Turke, već za čast svoju i svog naroda...“

U ovim segmentima se ističe motiv žrtve sopstvenih principa radi opšteg dobra, i patriotskog i hrišćanskog, ukombinovanih sa elementom svojevrsnog viteškog morala (...“za čast svoju i svog naroda...“) koji na kraju portretizuju ličnost sposobnu da i pored svoje prgave naravi vidi dalje od svoga sečiva i sagleda širu sliku, teško vidljivu običnom čoveku. To je Stojanoviću bilo neophodno da bi uklonio diskutabilnost Markovog lika u očima čitaoca, izdići ga iz mulja istorijskih podataka nazad u epsku veličinu ( svi smo mi prvo gutali te deseteračke stihove, pa se onda razočaravali udžbenicima ) i određeni status patriotskog ponosa. Scenarista je to postigao samo malo razradivši, proširivši te upotrebivši spomenutu frazu Konstantina Filozofa zarad minimiziranja fiktivnih elemenata i ubacivanja utiska verodostojnosti kojom će fikcija da se pokriva.

Svih tih godina, moj mač je, za razliku od ognja, mirovao u koricama. Oganj gneva me je proždirao. Nije mogao da se ugasi...ma koliko vina sipao u njega!“

Ovo je već tačka gde se Markova poslovična prgavost („oganj“) i sklonost preterivanju u alkoholu iz epskih pesama („ma koliko vina sipao u njega!“) opravdava prethodno iznešenom istorijom i stabilizovanom karakterizacijom koja će ući u punu službu naracije („idem da se napijem...kao svinja!“). Kao finalni rezultat dobili smo kompletiranog lika, realistično-istorijski odraz njegovog epskog naličja (mač, oganj i vino) čiji će svojevrsni nastavak čitalac rado da prati kroz „Vekovnike“. Što se tiče privlačenja pažnje srpskog čitateljstva, Stojanoviću bi verovatno bilo dovoljno i samo ime Marko Kraljević bez ikakvog obaziranja na protivrečnost između stihova i svedočanstava, servirajući samo dobro poznatu junačko-karakternu verziju začinjenu epitetom besmrtnosti kako krči sebi stazu kroz vampire i, docnije, vukodlake odnosno psoglave u svrhu kreiranja vrlo interesantnog štiva. Samo što „Vekovnici“ tada ne bi imali ni trunku trenutne dubine i što bi serijal koji će da vrvi bićima i opštim mestima iz srpskih bajki i mitologije izgubio tu jednu dozu realističnosti koja će naraciju da drži pod određenom kontrolom. Pored toga, konkretno u slučaju „Rekvijema“, to ne bi bilo ni blizu Stojanovićevoj zamisli i autorskoj inspiraciji. Primarni cilj je upravo izmirivanje mitskog i istorijskog, izazov popunjavanja rupe u protivrečnosti, pokušaj izvođenja celine iz apsolutne konfuzije. U slučaju Marka Kraljevića, svi elementi su već postojali u našoj literaturi. Stojanović ih je samo vredno skupio i sastavio.

Sličan metod je učinjen i sa klasičnim kompozitorom Volfgangom Amadeusom Mocartom. On nije toliko zadirao u fiktivne vode poput epskog ciklusa Marka Kraljevića, ali se uz njegovo ime vežu mnoge stvari koje su pravo brašno za Stojanovićevu pogaču. Pre svega, tu su tajanstvenost okolnosti njegove prerane smrti koja je izazvala toliko spekulacija da su na kraju uzdignute na nivo mita. Dodajmo tu i njegovu umešanost sa bečkom masonskom ložom, nepoznanicu lokacije njegovog groba, genijalni „Rekvijem“ koji nije stigao da završi...Intriga koja kruži oko Mocarta prosto priziva fiktivnu nadopunu. Stojanović od njega čini osu kompletne priče, segment koji se razvija paralelno sa onim od Marka Kraljevića i bečkih elitnih vampira, isprva bez ikakve narativne veze sa njima, da bi na kraju ispao ključni deo zapleta.

Glas božji na zemlji“ koji po tajnoj narudžbi bečkih elitnih vampira ( masoni?) komponuje „Rekvijem“ koji bi za nemrtve svojim himničnim karakterom bio prkos božjem poretku stvari. Za vreme komponovanja se predomisli i odbija da ga završi (iz idealističko-umetničkih pobuda, po Stojanovićevom udžbeniku). Vampir mu u znak zahvalnosti zariva očnjake u vrat (misterije oko Mocartove smrti) te se preminuli kompozitor povampiri i besciljno, otrgnut od svoje muzike, luta bečkim ulicama (misterija Mocartovog grobnog mesta). Fiktivno kod Marka Kraljevića je, kako smo videli, nastupilo tačno od mesta koje istorija i ep prestaju da pokrivaju. Kod Mocarta, Stojanović upliće apsolutno fiktivno već za njegovog života, u one momente koje zvanična istorija nije uspela da objasni.

Igra sa istorijskim ličnostima nije ni tu stala, i ovde se moram usuditi da pretpostavljam. Dvojica vampira-aristokrata koji se pojavljuju u priči – takozvani Karlo i Jozef- su likovi čije pojave se poreklom ne razlikuju previše od Marka i Mocarta. Jozef likom podseća na Jozefa fon Zonenfelsa (austrijski književnik, pravnik, Mocartov prijatelj i svojevremeno Veliki Majstor masonske lože), ali sve su prilike da nam je Stojanović ovde ipak upriličio Jozefa II Habzburškog, rimsko-nemačkog cara koji je preminuo godinu dana pred dešavanja u „Rekvijemu“ (pa ga je scenarista povampirio za nas). Za Karla se ne bih toliko usudio pretpostavljati vezu sa Karlom VI Habzburškim, rimsko-nemačkim carem preminulog 50 godina pred „Rekvijem“, da Pekine prve vinjete sa njim na neki način ne odaju referencu na portretima tog doba i da, parafraziraću samog Stojanovića, „ironija toga nije toliko očigledna da čak ni nama ne bi smela da promakne...baš onakva kakva ironija treba da bude...u isto vreme bolna...i slatka“. Dva bivša cara, oba vezana za Beč, i povampireni neguju svoje aristokratske navike, vuku konce podzemlja, bahate se filozofijama i punokrvnim devojkama. Karlo će u jednom trenutku da spomene obezglavljivanje grofa San Žermena (1690 - 1784.), evropskog velikaša, avanturiste, muzičara i alhemičara oko čijeg je imena nastala legenda koja govori o njegovoj navodnoj besmrtnosti, a koju će scenarista spontano da napomene kao vampirsku. Kratko ali efektno prisustvo u svesci upriličeno je i jednom od trojice vitlejemskih mudraca kojeg je Stojanović iznjedrio iz Biblije. Tu je i sveprisutni Til Ojlenšpigel – legendarni lakrdijaš izvučen iz starije nemačke književnosti 16. veka. i čija je autentičnost i dan danas predmet polemike. Mudračeva i Tilova funkcija u „Rekvijemu“ ide mnogo dalje od Karlove, Jozefove, pa čak i Mocartove koji su ipak ograničeni „samo“ na ovu svesku, ali ćemo se na to osvrnuti kasnije. U okviru teme asimilacije mitskog, istorijskog i Stojanovićevog fiktivnog, izveden je pregršt kompleksnih spojeva sva tri naličja koji od čitaoca zahtevaju prethodno ili makar potonje poznavanje referentne materije. U suprotnom, nemoguće je potpuno proceniti, ceniti i razumeti „Rekvijem“. Što se autora tiče, koliko god da se moje dosadašnje izlaganje čini hvalospevnog karaktera, gore navedene reference nisu uopšte produkt genijalnosti već puke domišljatosti preko koje možemo videti samo Stojanovićevo odlično poznavanje istorije i književnosti. Genijalnost je faktor koji je bio neophodan da se svi ti likovi – Marko Kraljević, Mocart, Jozef II, Karlo VI, vitlejemski mudrac i Til Ojlenšpigel – sklope u tehnički razumnu, logičnu i „masnu“ narativnu celinu koja niti jedne sekunde u svom tesnom prostoru od 50 tabli neće iskočiti sa koloseka.

Disonance, pasaži i intermeca

„Jedna od mojih prvih lekcija, a davno sam bio dete, beše da svaka stvar na ovome belom svetu ima svoju senku...a senka, to ti je čudna stvar...“

Kako to obično biva sa većinom stripova sa tendencijom ka dubljem, umetničkom izražaju, „Rekvijem“ se otvara poetičnim didaskalijskim monologom. Gotska katedrala Sveti Stefan u prvom planu pri noćnoj atmosferi, u kombinaciji sa didaskalijom („svakog svetla porod tama...putokaz za mrak...pakao..“ ) i krvlju koja lije sa naslovnice, imenom krčme na drugoj tabli („Bei schwarzer Katze“ ili „Kod crnog mačka“), reči poput „putokaz za mrak“, rupa“, „pakao“ za vreme kojih ulazimo u krčmu...ugođaj ukletog je apsolutan. Prva pojava vampirskih očnjaka je maltene bila logičan nastavak započete kulminacije strave, pa ne deluje nimalo šokantno.

Scena u toj krčmi, gde preko Čena srećemo vampire i Marka Kraljevića, je prvi od jedina dva šablona koje će Stojanović da upotrebi u „Vekovnicima“ne bi li čitaoca što više „zagrejao“ za priču. Ona je čistog akcionog karaktera. Nasilna, dinamična i krvava, sa koreografijom udaraca koja jasnije nego išta nakon nje prikazuje karakterne razlike između poetičnog Čena i prgavog Marka (iako će se Stojanović dobro potruditi da to kasnije istakne kroz dijaloge). Sa ravnomernom smenom njih dvojice po vinjetama, videćemo da je Čen u svojim udarcima odmeren, precizan, gibak i istreniran, dok je Marko, s druge strane, živa hodajuća sila, sirov, besan, brutalan i pri sečenju ili probadanju gleda da protivnicima pusti što je više krvi (pogledajte samo taj poslednji kaiš na tabli 6 i prva dva na tabli sedam). Ritam je akcijom pokrenut, karakteri su postavljeni, čitalac je osvežen i namamljen. Drugi šablon je isto vezan za tu scenu, i otprilike ostatak celog do sada izašlog serijala – karakterne suprotnosti dvaju glavnih likova. Baš kao što svaki tipični pard u klasičnom italijanskom stripu (na primer Čiko u serijalu „Zagor“) služi pre svega radi naglašavanja sposobnosti i junačkog faktora naslovnog lika, tako Marko i Čen oslikavaju jedan drugoga. U odnosu na Čena, već smo rekli ali valja ponoviti, Marko izgleda još više nagao, prost, neuk, sirov i nervozan, dok će se uz Marka najjasnije oslikati Čenova vekovna mudrost, spokoj, učenost, tiha superiornost i inteligencija. Isto tako će se, preko dijaloga sa Markom na tablama 22 i 23 te na sceni okršaja na krovu katedrale, podvući veselost, razigranost, lakrdijaška inteligentncija i složenost Tila Ojlenšpigela. Dva Markova saputnika, dve karakterne disonance u funkciji dramaturškog sklada u melodiji koje nam ukazuju upravo na Marka kao baza teme Stojanovićeve uvertire. To savršeno narativno poklapanje triju različitih likova će nositi serijal i olakšavati njegov tok.

A taj tok,on je u „Vekovnicima“ jedna „čudna stvar“, konfuzija čije shvatanje i prihvatljivost variraju od čitaoca do čitaoca, zavisno od njegovih čitalačkih navika. Problem je u tome što je Stojanović bez mnogo objašnjenja počeo paralelno da razvija tri celine koje presecaju jedna drugu i zahtevaju maksimalnu koncentraciju. Nakon prvog segmenta sa Markom i Čenom ćemo se naglo prebaciti u Mocartovu porodičnu dramu i odatle na filozofsku diskusiju plemića Karla i Jozefa, uz minimum dodirnih tačaka (vampirski očnjaci tu i tamo, i „Mocart! Mocart!“). Kako smo Marka i Čena prihvatili kao centralnu narativnu liniju, ostale dve poprimaju prirodu intermeca ili međuigre, dok će i ona sama jednom napraviti izlet u retrospektivu koja „remeti“ otprilike sve. Narativni tok biva ispresecan u redovnim i kratkim smenama, u toj meri da čitalac, navikao na prostije linearno razvijanje priče uz umerene pomake napred ili nazad, nije više u stanju da joj odredi putanju.

Zbog toga, svaka smena tih narativnih linija je izvedena jednostavnim pasažima poput anadiploznog ponavljanja reči („...ne razumeš...“-„Ne razumem, tačno. Nikada nisam i neću razumeti...“), jednostavnog prenosa dijaloga jedne u didaskaliju naredne scene ili celostranim intermecima koje prate didaskalije filozofskog tipa. Na taj način, naracija bukvalno teče iz jednog momenta u drugi, dok Stojanović lagano oko svakog od likova gradi određeno težište.

Za Mocarta odmah saznajemo da ima 36 godina, da živi u siromaštvu, stvaralačkoj krizi, krizi identiteta i bračnoj krizi. Stojanovićeva verzija Mocarta funkcioniše odlično i na bazi alternativno-istorijske verodostojnosti i na narativnoj bazi. Fizički, kompozitor priziva Formanov film „Amadeus“ iz 1984. godine ( kao i česti element „kažu“ koji ga ovde ujednačuje sa Markom Kraljevićem). Psihološki, Mocart je do srži posvećen muzici koju piše, i vizionarski i emotivno, toliko ekstremno da ljubav prema notama prevazilazi ljubav prema sopstvenoj ženi i deci. Na toj tački smo dobili nekoliko dramski bogatih scena koje su služile kao odličan predah između akcionih sekvenci sa Markom i Čenom i jedini momenti u kojima će čitaoc moći da se reši utiska haosa. Jer, za razliku od ostalih paralelnih narativnih linija u „Rekvijemu“, Mocartova je jedina lokaciona i dramska konstanta čiji je sadržaj od početka jasan– cela se odigrava u njegovoj radnoj sobi i tiče se samo njegovog emotivnog odnosa prema muzici ( supruga Konstanca i Hajnrih Mercer su bukvalno posrednici kojima nam se Stojanovićeva vizija Mocarta spontanije prenosi). Ona je jedina umereno zapetljana i shvata se postupno, iz stranice u stranicu iako nije imala maltne nikakvog dodira Markom, Čenom, vampirima-plemićima i fabulom uopšte, ako izuzmemo vampira Mercera i činjenicu da ukleto bečko podzemlje nešto želi od „glasa božijeg na zemlji“. Tek će na 36. strani Stojanović obelodaniti njegovu pravu ulogu u „Rekvijemu“ (Stojanovićevom, ne Mocartovom) i otprilike odatle stati da nudi rešenja ostatka razbacane slagalice. Ne samo to. Desetak strana ranije, kada imamo tu slatku čast na pratimo Mocartove prste po čembalu, Stojanović direktno na stranice stripa stavlja nizove tonova u notnom sistemu koji će plesati između kaiševa nepokolebljivo i bez prekida sve do poslednje table. Dakako, Stojanović nije tip koji će išta staviti „onako“, pa su i te note ustvari direktno prenešene iz orkerstarske partiture „Rekvijema“ (Mocartovog, naravno). Tačnije, iz uvodnog stava „Introitus“ i delimično „Kirije“. Time Stojanović postiže tri stvari. Prva: strip dobija muzičku podlogu kao sistem postizanja dramskog krešenda, kulminacije svih narativnih linija ka razrešenju na poslednjim tablama. Da bi se taj krešendo osetio u punom jeku, od čitaoca se traži iskustvo u slušanju „Rekvijema“ (opet, ranije ili potonje) i da čitajući Stojanovićev i Pekin uradak u glavi „sluša“ i Mocartove čemerne harmonije, čisto da bi doživljaj bio što veći. Druga: apsolutno objedinjavanje svih tih paralelnih narativnih linija u jednu jedinu koherentnu celinu. Mocartova partitura se protezala kroz sve scene i one su istovremeno sa time konačno počele da dobijaju međusobni smisao. Marko i Čen provaljuju u dvorac Karla i Jozefa, Mocart se ispoveda Merceru oko „Rekvijema“ i razloga zašto ga nikada neće završiti, stalno prisustvo katedrale je napokon jasno (objasniću)...ukratko, sve je složeno. Treći efekat je meni lično i najinteresantniji, a tiče se uske veze između Mocartove partiture i Stojanovićeve umetničke vizije, a koja nam objašnjava u potpunosti i Mocartovo tumaranje ulicom na poslednjoj tabli i mrmljanje „Gde je moja muzika, gde?...Ne čujem je više, ne čujem...“. Kao što znamo, Mocartov „Rekvijem“ je, kao i na primer „Opelo“ našeg Mokranjca, muzičko delo napisano da prati tekst svete molitve za pokoj duše preminulog. Sa te strane gledano, njeno prisustvo u stripu aludira na prisustvo božanskog (kao i katedrala, vampiri itd.) koje se Mocartu javlja kroz muziku („glas božji na zemlji“). Ustvari, u Mocartovom slučaju, božansko i umetnički doživljaj su sinonimi. Zato ćemo, nakon Mocartovog povampirenja videti i da note sa linijskog sistema nestaju, i to upravo na stavu „Kirije“, koji inače ima tekst „Gospode, pomiluj nas“ ili „smiluj se na nas“. Mocart je vampir, van božje milosti, i zato ne oseća njegovo prisustvo („Gde je moja muzika?“) i ne čuje njegov glas („Ne čujem je više...“). Odličan, efektan kraj.

„Rekvijem“ (Stojanovićev) broji još dva elementa koje vežemo za božansko. Prvi je svakako jedan od vitlejemskih mudraca, prvi koji je darovao Isusa. On je prvi događaj koji je pokrenuo razrešenja „Rekvijema“ nakon Mocartovih prvih tonova sa klavičembala, događaj koji odgovara na pitanje šta Čen radi u Beču pored „nezavršenih poslova sa vampirima“. Ne treba puno spominjati kakav efekat izaziva njegova pojava iz mračnog sokaka, niti koliko je dosetljiv način na koji ga je Stojanović uveo („Loša dela privlače loše stvorove. Dobra dela, po toj logici, privlače dobre! Nevolja je sa onima što se opiru definiciji....“). Bitno je samo napomenuti da mu je dodeljena najstarija od uloga u istoriji književnosti, od onih koje smo sretali i u starim grčkim epovima: uloga proroka, prenosnika proročanstva u tesnoj vezi sa događajima koje ćemo tek čitati. Taj momenat je otprilike jedina garancija ovog albuma da Marko Stojanović ima u planu da piše njegove nastavke. A, na stranu vazda drag paradoks koji je u antičkoj književnosti izazivalo proročanstvo i sve ostale divote koje čitalac okusi čitajući već na početku kako je kojem liku suđeno da svrši, mudračevo pripovedanje budućnosti je toliko lepo skrojeno da je za citiranje, kao i većina Stojanovićevih fraza:

Onima koje je nesreća sastavila, ma šta oni uradili, sreća nije suđena: ne mogu se zatvoriti vrata koja nikada nisu otvorena!“ „Dušmani su oni od vajkada, vatra i led, al’valjda prvi put nestrpljivo pucketaju u isti glas: nečastivog ne treba častiti! On uzima i šakom i kapom!“ „Od gluposti niko nije imun, ali je od drugih veća budala onaj koji veruje da mu je, samo zato što vera radi o glavi, nevera sklona: kapija je kapija, čak i kad ne vodi nikuda!“ „Jao onom ko zavisi od pomoći bespomoćnih: nebesa mori žeđ, mora su u plamenu! Trgovci još vele: najkvarljivija od sve robe je čovek...“

Najkvarljivija od sve robe je čovek, veli Stojanović. Da kao i svaki pisac ima tendenciju da satiriše, iznosi ruglu određene aspekte društvenog sistema, možemo najjasnije da vidimo preko kvazi-filosofske diskusije koju vode Karl i Jozef. Dva plemića koji iz podzemlja, pardon, carskoga dvora vuku sve konce koji se pletu oko šija glavnih junaka, uz jaki utisak nedodirljivosti kojim se diče svi stvorovi duboka džepa, ne miču se iz svoje raskošne prostorije, bahate se vinom, krvlju i trima mladim devojkama dok teže da proniknu u tajnu smisla života i sličnih besmislica. Scene sa njima su karakterno neka izopačena, gnusna verzija alanfordovskog prikaza ljudi višeg staleža (Karl i Jozef mnogo podsećaju na Secchijevu trojicu gradskih većnika dijaboličnog izgleda). Kako drugačije, osim čistim oblikom satire, protumačiti Jozefove izjave iz kojih Karl nikako da pogodi da li su njihov subjekt plemići ili vampiri? „Suština vašega života, mog života...jeste upravo u preterivanju, prevazilaženju lažnih granica!...Zapravo, čvrsto sam ubeđen da je naša vrsta stvorena upravo da bi preterivala!“ („Vampiri?“ „Plemići!“) te, nekoliko strana kasnije „...I u tome je, ako dozvoljavate, Vaša nevolja...Vi ste trudite! To je greška! Mi nismo ovde da se trudimo, nego da ubiramo tuđe plodove...da uživamo!“ („Plemići?“ „Vapiri!“). Nalazi se tu nekoliko jakih osuda na račun gospodarske klase, ali asimilacija pojmova „vampir“ i „plemić“ preko tog sočnog nadimka „krvopija“ je nešto što, kombinovano sa ove dve fraze i sa Markovom izjavom da jedino šta mrzi više od plemića jesu vampiri, stvarno govori samo za sebe. Baš kao i Mocartova narativna linija, i Karlova i Jozefova fukcioniše kao međuigra koja početno nema velike veze sa centralnom narativnom linijom i razvija se znatno sporijim tempom u nastojanju da se ukrsti sa Mocartovom i centralnom Markovom i Čenovom, ostavljajući time Stojanoviću prostora da se igra dijalozima i simbolikama. Satira nije izbegla ni crkvu, u određenom smislu - Marko: „Ispravi me ako grešim, ali mislio sam da vi krvopije ne podnosite crkve i sunčevu svetlost...“ Čen: „Kako ko! Sunce me, istina, čini slabijim i ranjivijim, ali sa katedralama nemam nevolja...“. Da li Čen, na spomen crkve u Markovom pitanju, namerno izostavlja pojam „crkva“, a nameće katedralu jer iz nekog razloga samo sa katedralama nema problema? Da li Stojanović, na osnovu krvave istorije katoličke crkve i mnogo čega još, oduzima tim glomaznim objektima prisustvo svetog i divinskog, pa zato vampir poput Čena nema čega tu da se boji ili...? Vrlo je moguće, ako ćemo se složiti da ni jedna Stojanovićeva reč u ovom albumu nije napisana „tek onako“.

A tu dolazimo i do drugog elementa koji navodi prisustvo božanskog: bečka katedrala Svetog Stefana. Ona je sveprisutno, opšte mesto oko kojeg kruži cela naracija. Njome „Rekvijem“ počinje, razvija se i završava. Prate je mračna atmosfera, motiv smrti i patnje u unutrašnjim monolozima koji je prate i čisti oblik intermeca (više nego narativne linije Mocarta, Karla i Jozefa). Kako čitamo strip, pratićemo unutrašnje monologe koje ćemo vezati prvo za Čena, te redom za Marka, Tila, nesretnog kočijaša i, na kraju za Tila. Ako ćemo čitati pažljivije (izazivam te, čitaoče, da samo preletiš preko ovakve priče), i pre nego što nam finalno izlaganje u didaskalijama to oda, moći ćemo da uvidimo nelogičnost privida pripadanja tih misli likovima koji se u tom trenutku u sceni prikazuju. Didaskalije u prvoj sceni možemo lako da pripišemo Čenu, budući da je posredi lik sklon filosofskom pogledu na stvari: „svaka stvar na ovome belom svetu ima svoju senku...a senka, to ti je čudna stvar... podsetnik da je svakog svetla porod tama...nepogrešiv putokaz za mrak...“. Sećanje na očevu surovost iz druge scene sa katedralom ćemo takođe vrlo lako da vežemo za Markov odnos sa Vukašinom, kao i za uopšte odnos sa prestolom: „„Nikada nisam i neću razumeti žene, kraljeve i ljude koji ne jedu sir...kao i onog koji očekuje ikakvu korist od nauka koji mu je prosto poklonjen...Plakao sam...i suzama plaćenu lekciju naučio!“. Mada, dve stvari su nejasne. „Ljudi koji ne vole sir“ je pomalo smešan deo izjave koji se ničim ne može pripisati Marku (osim preko stare srpske navike da prosto obožavamo domaći kajmak ili sir) i sam stil razmišljanja je izjednačen sa prethodnim Čenovim, a videli smo koliko se Stojanović potrudio da se ta dvojica razlikuju u svemu. Naravno, didaskalije sa unutrašnjim monologom su vazda bili više odraz autora nego lika te im je stil univerzalan, pa ćemo tu mini-nelogičnost preskočiti bez problema. Treća već počinje da biva sumnjiva, jer tekst u didaskalijama pripada osobi koja u sceni nije prisutna. Odnosno, prisutan je ali je mrtav. „Jednu stvar bez prisile priznajem životu (pod prisilom priznajem sve!): ako te ne ubije pre vremena, traje! ... To sećanje je đavolja stvar! ...Kao ogroman špil brižljivo promešanih slika, zvukova i mirisa. Sećanje je nemoguće preseći a da se ne posečemo na neku uspomenu!“ Tila ćemo upoznati par strana nakon ove scene, ali već znamo da nije među živima, što bi značilo da treći intermeco sa katedralom sadrži tekst koji nije istovremen sa scenom. On je odjek iz nekog drugog vremena. Takođe, primetićemo velika poklapanja sa prethodna dva razmišljanja: „senka, to ti je čudna stvar“ sa „to sećanje je đavolja stvar!“, burlesknost delova fraza „ne razumem...ljude koji ne jedu sir“ i „pod prisilom priznajem sve!“ u više nego ozbiljnom, ličnom i pomalo teškom momentu iznošenja neke poente i, opet, uopšteno identično slovotvorstvo. Ne trebam da ponavljam da je katedrala prisutna u svakoj od scena, zar ne? Da smo od početka priče naslućivali pogrešan šablon pripisivanja misli prisutnim likovima će nam definitivno zacementirati četvrta izjava, koja bi po svim prilikama trebala da pripada ubogom kočijašu. „Prvi put sam video mrtvog čoveka kad mi je umro otac! Bio sam taman toliko odrastao da se od mene očekivalo da do zore stojim pored njegovog odra i taman toliko dete da sam se gušio u suzama i jecao celu noć! Pred zoru mi je prišao ujak koji je slovio za mudrog čoveka. Pomilovao me je po glavi i rekao da ne treba da plačem...jer je smrt ono šta daje vrednost životu! ...Ponovio sam mu (ujaku, na njegovoj samrtnoj postelji) ono šta mi je rekao pored odra mog oca...nije prestajao da plače!“ Tu već dobijamo elemente koji stapaju sve didaskalije u misao jedne jedine osobe: pripovedačevog oca opet srećemo, pripovedačev ujak je „suzama plaćenu lekciju naučio“ sama misao četvrte je došla kao izazvana prethodnom filosofijom o sećanjima – pripovedač se setio smrti svoga oca, kao i lekcije koju je primio od istoga. Stvarno, nema sumnje da su sva četiri razmišljanja delo istog pripovedača. A smrt je tema koja kao da obuhvata sva razmišljanja, čak i, reklo bi se, celokupno delo (Rekvijem je misa za mrtve). Ako smo uspeli to da naslutimo, peto i poslednje razmišljanje će nam zatitrati ego kao buran aplauz u ljudstvom krcatoj areni:

„...Neodvojivo od života kao senka onog ko je baca, najskuplje od svih lekcija jeste sećanje! Toliko je strašno da smo zbog njega spremni da najšarenije laži proglasimo za najmudrije izreke samo da bismo mogli da se zaklanjamo iza njih...a istina ne može biti prostija: sve što živi, umire! Sve što umire, plaši se smrti! Što duže živiš, duže se bojiš smrti, sve dok ne preostane samo strah...sve dok večni život ne postane umiranje bez kraja...“

Senka, lekcija, sećanje i smrt. Četiri teme iz prethodna četiri izlaganja ujedinjene u petom izlaganju. Međusobno poklapanje ta četiri razmišljanja je stvar čitaočeve pažnje, brzine čitanja i pomalo čistog instinkta. Ipak, pre petog izlaganja nema šanse da naslutimo da je pripovedač Til Ojlenšpigel, a kamoli da je njegova smrt samo iscenirana i da je on, na neki način, glavni nemesis u „Rekvijemu“. Tek će nam sada sinuti da „ne razumem kraljeve i ljude koji jedu sir“, „lekciju“ (tj.naravoučenije koje svaka lakrdija iz klasične književnosti nosi) vežemo za dvorsku ludu Tila, kao i da stalno prisustvo katedrale navodi na prisustvo naratora na istoj. Sve su to, naravno, labavi tragovi. Čak i to stvaranje celine tematskim objedinjavnjem svih razmišljanja. Konačni trag je kada vidimo da se didaskalijski monolog završava u Tilovom oblačiću. Taj glavni preokret, da je Til živ i da je nemesis priče, Stojanović je gradio vrlo pažljivo, ostavljajući samo blage tekstualne naznake (grafičke bi bile preočigledne) preko kojih bi čitalac, samo ako je sklon zapažanju, mogao da nasluti da se „nešto“ dešava (npr. Til u svojoj prvoj sceni žonglira jabukama, a jabuka još iz doba starih grčkih pesama simboliše razdor ili zavadu...što se na krovu ove katedrale i desilo) ali nikako da sa određenom sigurnošću makar pretpostavi u kom pravcu ga tačno Stojanović vodi.

A onda, kada nakon tog jednog razjašnjavanja ruka poleti ka listanju unazad...videćeš koliko je stvari od samog početka mučno spajano u jednu koherentnu celinu. Istorijski likovi poput Marka Kraljevića, Mocarta, Karla, Jozefa, književni lik poput Tila i šarolika galerija Stojanovićevih likova...te silno razvrstavanje četiri narativne linije u pravilnom tempu da bi sve i gradile naraciju i posluživale kao pasaži za daljnju gradnju naracije, razrešivanje jedne apsolutne konfuzije u blaženu harmoniju, navođenje te vođenje jedne misterije celu priču bez da se oda pre samog kraja, slaganje različitih karaktera... Ko nije bio pažljiv isprve, iz drugog puta će svakako morati to da primeti i ceni. Suprotno razmišljanjima nekih čitalaca čije sam utiske ulovio po forumima i društvenim mrežama, „Rekvijem“ je priča čiji tok, uprkos svojoj kompleksnosti, bukvalno teče od prve do poslednje stranice.

Partitura

Jedini problem je, kako mi se čini, brzina tog toka. Strip je po tom nekom prokletom stereotipu (mrzim stereotipe!) namenjen i za decu i za odrasle, treba biti jednostavan za čitanje i stvoren za uživanje sa „mozgom na pašu“. „Rekvijem“ definitivno nije za decu, a još manje je „mozak na pašu“. Mnogo je njih naviknuto na linearno čitanje, neki standardni tok bez velikih skokova u retrospektivu, dok je „Rekvijemova“ naracija presečena na četiri narativne linije bez ukazivanja neke jake veze među njima, one pojedinačno su ispresecane međusobno, nabacane gomilom likova čija nam uloga nije isprva najjasnija i pregršt pitanja do čijih odgovora ne dolazimo odmah. Posledicom toga, mnogo čitalaca „Rekvijema“ će biti dezorijentisano za vreme priče, neće više znati „ko pije, a ko plaća“ te ćemo često pronaći ocenu kako je drugi album daleko kvalitetnije štivo, samo zato što je Stojanović pristupio jasnijem linearnom pripovedanju čiji skokovi u retrospektivu toliko odudaraju od centralne narativne linije da ustvari od čitaoca ne zahtevaju veliko mozganje. Što se tiče Vašeg recenzenta, „Pasji životi“, koliko god bili odlični, su mlaki nastavak ovog tehničkog, pripovedačkog, atmosferskog i harmonskog savršenstva od „Rekvijema“. Stojanovićev tekst poseduje to arhaično slatkorečje tipično za književnost 19.veka, zabavne igre rečima, simbole, fraze za citiranje...Scenaristički, usuđujem se reći, ovaj uradak nema mane (osim precenjivanja koncentracije svojih čitalaca). Na žalost, ne možemo isto reći i za crtež. Budući da sam rešio da pristupim ovom delu bez obaziranja na nemoguće uslove njegovog izvođenja (koje lako možemo pročitati po intervjuima i člancima) zarad što objektivnije moguće procene, sagledaćemo Pekine table sa čiste tehničke strane i na časak zaboraviti zahvalnost što se uopšte uhvatio ovog zadatka. Crtež mu je čist, čak prečist, vrlo osnovog kontrasta između crnog i belog, linija tuša je precizna ali predebela i ograničena samo na osnovne konture likova, predmeta i detalja na odeći koliko je dovoljno da znamo šta je od kog materijala napravljeno. Likovi su često zdepasti, lica neretko veoma čudna (Mocart više liči na Martija Misteriju nego na Mocarta), akcione sekvence statične... Ipak, kadriranje mu je odlično, svaka scena je izražena željenom dramaturgijom, a kolor (na koji je crtač, očigledno i računao) se pobrinuo za atmosferu raskoša i strave koja se ovde smenjuje. Daleko od toga da je ovo loše, ali jednostavno ne leži scenariju koji traži neki detaljniji, realističniji pristup.

Naslovnica je posterski raprezentativna, kao što i svaka „prva“ naslovnica treba da bude. Autor u nastupu stvaralačkog očaja pokunjen leži po papirima na pisaćem stolu, pera nemaknutog sa tinte u bočici, a u pozadini akt stvaranja i koprcanja sa inspiracijom: brza olovka na starom papiru, sitne i razređene note koje vape za zgušnjavanjem, dopunom.. Sve obojeno u vintage stilu, odaje se period koji strip opisuje. A sa gornje polovine, krv koja kulja po rukopisu umetnika, sa odrazima likova koji se pored autora sa tom krvlju nose. Nema direktnijih aluzija na vampire i akciju koji bi najviše plenili pažnju potencijalnog čitaoca, osim te krvi...a ona nije previše direktna. Ako mogu sebi da dozvolim još jedan izlet u neku ličnu filozofiju, a osvrnem se časkom sa vama na surove (ama, nemoguće i gnusno obeshrabrujuće) uslove u kojima je ovaj strip nastao i svoju mučnu ali veličanstvenu odiseju nastavio, hrani mi dušu misao kako ta krv nije ni krv vampira, niti Mocarta, Marka Kraljevića ili bilo koga drugoga. To je ona krv koja jednom odličnom delu daje onu vanvremensku – vekovnu – vrednost i dalek odjek. To je krv autora.

Naprijed

N/A

N/A

Naprijed

Recenzije čitatelja

  • delboj

    Ukupna ocjena 81%

    8, 8, 9, 6

    Nekad davno sam pročitao tu prvu verziju prvog albuma u Politikinom zabavniku. Početak je bio obećavajući, ali Zabavnik nije nastavio s objavljivanjem Vjekovnika, a albumska izdanja nisam čitao.

    25.01.2020
    14:14:00 sati
    delboj
    uredi

Najnovije

Vijesti

    Magazin

    Recenzije

    • Proteus
      Kod: TX ZS 33/984/985
      Ocjena: 76%
      Vrijeme: 10.7.2020. 15:34:00
      Autor: igor 12
      Broj komentara: 4
      Broj pogleda: 342
    • Njihalo strave
      Kod: VB PO 1
      Ocjena: 70%
      Vrijeme: 7.7.2020. 15:05:00
      Autor: Kila Banana
      Broj komentara: 8
      Broj pogleda: 778
    • Božji sud
      Kod: KP SA 7c
      Ocjena: 82%
      Vrijeme: 6.7.2020. 9:20:00
      Autor: Spock
      Broj komentara: 8
      Broj pogleda: 525
    • Put za raj
      Kod: ZG VCSP 32
      Ocjena: 50%
      Vrijeme: 3.7.2020. 23:14:00
      Autor: Djole
      Broj komentara: 3
      Broj pogleda: 1859
    • Čuvari divljine
      Kod: MN LMS 930/933
      Ocjena: 78%
      Vrijeme: 2.7.2020. 23:44:00
      Autor: Koresh
      Broj komentara: 9
      Broj pogleda: 696

    Aukcije

    Forum

    Najčitanije

    Vijesti

      Magazin

      Recenzije

      • Izgubljeni svijet
        Kod: ZG VEC 107/109
        Ocjena: 95%
        Vrijeme: 14.4.2020. 23:55:00
        Autor: igor 12
        Broj komentara: 17
        Broj pogleda: 2561
      • Poslije apokalipse
        Kod: NN LIB 55
        Ocjena: 100%
        Vrijeme: 23.5.2020. 17:54:00
        Autor: Jerry Krause
        Broj komentara: 1
        Broj pogleda: 2440
      • Put za raj
        Kod: ZG VCSP 32
        Ocjena: 50%
        Vrijeme: 3.7.2020. 23:14:00
        Autor: Djole
        Broj komentara: 3
        Broj pogleda: 1859
      • Svijet Nancy Porter
        Kod: NN ALM 7a
        Ocjena: 61%
        Vrijeme: 21.4.2020. 18:47:00
        Autor: Jerry Krause
        Broj komentara: 1
        Broj pogleda: 1567
      • Hellgate u plamenu
        Kod: ZG LU 275/276
        Ocjena: 87%
        Vrijeme: 23.6.2020. 1:11:00
        Autor: igor 12
        Broj komentara: 13
        Broj pogleda: 1306

      Aukcije

      Forum